Istina, odgovornost, pomirenje

09. 06. 2020

Od kada mi je Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava javio da je porinut sajt www.ratusrbiji.rs, sa zanimanjem pratim reakcije.

U hladnjači, koja je u aprilu 1999. izronila iz Dunava kod Tekije, pronađena su 83 leša i tri glave. Foto: ratusrbiji.rs/MUP Srbije
U hladnjači, koja je u aprilu 1999. izronila iz Dunava kod Tekije, pronađena su 83 leša i tri glave. Foto: ratusrbiji.rs/MUP Srbije
Projekti nasilnog zaborava neuporedivo su više podržavani od inicijativa vezanih za suočavanje sa prošlošću. Ovih dana je Fond za humanitarno pravo objavio podatke o istragama i suđenjima za ratne zločine koji govori o sve manjem smislu postojanja specijalizovanih tužilaštava i sudova, bar sudeći po rezultatima. Praktično imamo porazne efekte suđenja u Hagu, minimalno procesuiranje u zemlji, vrlo slično u regionu, i gotovo nikakve oficijelne aktivnosti kada je reč o suočavanju sa prošlošću u informativnom, obrazovnom, kulturnom smislu. Tako da mi praktično nemamo ni revizionizam nedavnih ratnih razaranja u bivšoj Jugoslaviji, već kontinuitet sa tim periodom. Nemamo rehabilitacije, jer nikada, čak i oni koji su osuđeni, nisu bili tretirani kao zločinci već mnogo više kao heroji.

Inicijativa mladih je s pravom locirala ovaj problem kao izvanredno važan za sadašnjost, ali i budućnost zemlje. Suočavanje sa zlom prošlošću mora se dogoditi i mnogo je bolje da se dogodi tako što će se procesom upravljati sa iskustvom i znanjima iz drugih slučajeva širom sveta, kroz utvrđivanje činjenica, vođenje debata, nego da se događa na teži način kroz katarze koje dolaze posle nasilnih prevrata, ili kroz priželjkivanje takvih scenarija.

Prvi napad usledio je sa vrha vlasti od strane Ivice Dačića.

A zatim i od Večernjih Novosti koje vodi Milorad Vučelić. Kada se postavi ovakva teza neimenovanih  da "iza obnavljanja kampanje da se dokaže "istorijska krivica" srpskog naroda za dešavanja tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije i Srbi ponovo optuže za mnogobrojne navodne zločine, na koje je i Haški tribunal stavio tačku - stoji interes zapadnih centara moći da prekroje istinu i na ovaj način izvrše dodatni pritisak na Beograd, u jeku važnih i regionalnih i globalnih gibanja."

I kada se iskreni pokušaji da se nacionalno i međunarodno važni procesi površno etiketiraju kao politizacija ratnih zločina, najčešće od onih koji su i sami bili u epicentru politika koje su dovodile do ratnih zločina, onda upravo to možemo nazvati politikama zaborava, stavljanja pod tepih svih važnih činjenica vezanih za ratove devedesetih.

Na kraju se oglasila i Ambasada Savezne Republike Nemačke koja je podržala projekat ratusrbiji.rs. „Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i "istina" vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke.

Pre ravno 20 godina B92 je organizovao, sa brojnim drugim organizacijama, prvu međunarodnu konfereciju na temu „Istina, odgovornost, pomirenje". Druga konferencija bila je već naredne 2001. godine, otvorio  je Zoran Đinđić. Usledio je serijal istraživačkih filmova „Nezavisni za istinu", koji  su dokumentarcima o razlozima krvavog raspada deo paketa  od 10 dvd koji su distribuirani svim bibliotekama u Srbiji, Bosni i Hercegovini  i Hrvatskoj. Prvo radijska emisija „Katarza", a zatim televizijska emisija „Istina, odgovornost, pomirenje" emitovane su godinama... Emitovali smo sve istraživačke dokumentarce iz zemlje i sveta, učestvovali u produkciji brojnih. Doveli smo u Beograd sve vodeće stručnjake za tranzicionu pravdu koji su imali iskustva u Komisijama za pomirenje od Južnoafričke republike preko Argentine do Nemačke. Danica Vučenić napravila je odličan film o suočavanju sa prošlošću u Nemačkoj. Fond B92 godinama radi na obrazovnim programima koji se oslanjanju na istoriju, bližu i dalju, nastojeći da poveže univerzalne teme diskriminacije, netrpeljivosti, ljudskih prava i pokaže kako se iz prošlih događaja može mnogo naučiti kako bi se slične stvari prepoznale i sprečile u sadašnjosti i budućnosti. Usledio je pokušaj sa formiranjem Komisije za istinu, ali kao da je taj pokušaj u startu bio miniran od same vlasti.

Sećam se da su ove teme korišćene samo kada je trebalo mobilisati javnost (hladnjača i masovne grobnice su se pojavile u javnosti kada je trebalo opravdati Miloševićevo slanje u Hag). Prava za emitovanje BBC filma "Cry from the grave" su nam tražili tek kada je sazrelo da se to pusti na RTS-u. Snimak ubistva šestoro civila sa leđa je pušten tek kada se to uklapalo u političku agendu.

Ništa nije sistemski rađeno. Nismo se u dovoljnoj meri suočili sa onim što je poteklo i podržano iz Beograda, u naše ime. I zato se sada čudimo što postoji ovakav projekat i što ga podržavaju Nemci koji su se suočili sa svojim zločinima.

Dugo sam radio na inicijativi da se na mestu na kojem se dogodio Holokaust tokom Drugog svetskog rata stvori Memorijalni centar Staro Sajmište. Snimili smo i veoma temeljno istražen i zapažen dokumentarac o događajima u Beogradu u prvim danima okupacije, naredbi okupacionih vlasti da se Jevreji prijave, odvođenju i ubijanju muškaraca u Topovskim šupama na Autokomandi, i kasnijem ubijanju žena, dece i staraca u kamionu dušegupki u prevozu od Starog sajmišta, gde je formiran koncentracioni logor, do Jajinaca gde su svi pokopani u masovne grobnice. Beograd i Srbija izgubili su u tih nekoliko meseci 1941. gotovo kompletnu populaciju Jevreja, svojih sugrađana. Članica smo Međunarodne koalicije mesta savesti sa kojom već 15 godina radimo na mogućim programima Memorijalnog centra Staro sajmište, skupljamo iskustva i informacije, udružujemo snage sa izuzetnim organizacijama i pojedincima kako bi, jednom kada se zaista formira centar, mogli da ponudimo proverene, raznolike, važne i uspešne aktivnosti koje će pomoći posetiocima da bolje razumeju šta se i zbog čega dogodilo, i kako bi napravili poveznice sa onim što se oko njih sada događa. I tek posle 75 godina od kraja rata donet je zakon koji omogućava da se žrtvama oda počast na pravi način i stvori kulturni i edukativni centar. Zar da čekamo toliko da otvorimo sistemski bolne priče?

Intenzivno se bavim istraživanjem ubistava  novinara i kako koja godina prolazi, sve je teže utvrditi činjenice. Na Kosovu imamo preko 15 nestalih i ubijenih i Srba i Albanaca, naših kolega. Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti novinarke Jelene Petković, slučajevi su dokumentovani onoliko koliko je to mogla da uradi jedna novinarka. U svakom slučaju, više nego što su to uradila tužilaštva. Kao Specijalni izaslanik predsednika Republike za rešavanje pitanja nestalih u Hrvatskoj, često sam suočen sa dramatičnim pričama porodica koje traže svoje nestale članove. I politički establišmenti i nadležni još uvek ne mogu da ovo pitanje potpuno odvoje od političkih odnosa, i kada odnosi između zemalja zahlade, tada se uspore i procesi otkrivanja sudbina i mesta stradanja nestalih. A vreme prolazi, svedoci umiru, kao i oni koji bi mogli dati korisne informacije. Zbog svega ovog, svaki projekat koji nastoji  da stvori prostor sećanja, istraživanja, dokumentovanja, prostor za informisanje i edukaciju, treba podržati a ne nastojati da se u startu uništi.

Argument da se ni drugi nisu suočili na ovim prostorima  sa  svojom prošlošću, besmislen je. Mi treba da se bavimo prošlošću zbog budućnosti. Da ne bi dolazili u situacije da veličanje zločinaca postane deo politike i kulture i da zbog toga ponovo budemo izopšteni kao što je to bio  slučaj devedestih. Da nam ne bi „vrednosti" takvih ljudi postale opštedruštvene vrednosti. Dok god to budemo skrivali pod tepih iskakaće nam ovakvi projekti koji će izazivati ostrašćene reakcije aktera iz tog doba koji su glavna brana da se o tome progovori na pravi način.

A ovih dana može se u Beogradu videti i izložba o ratnim dnevnicima Ratka Mladića, koja je sada aktuelna kao umetički pristup ovoj važnoj temi.

***

Približavaju se datumi koji uznemire ceo region, pojačaju stare netrpeljivosti, osnaže govor mržnje, poremete sve što je stečeno kao pomak u uspostavljanju mostova.

Okrugla 25. godišnjica od zločina u Srebrenici je među prvim datumima koji bi morali da dožive neku vrstu preoblikovanja. Nedavno me jedan od ambasadora pitao šta mislim o načinu obeležavanja i šta je važno za ovu godinu. Rekao sam da Srebrenica mora postati univezalno podsećanje, da je memorijal na neki način zatvoren prema drugim narodima i njihovim predstavnicima, da je još uvek fokusiran na prošlost, iako su činjenice uglavnom svima poznate, čak i ako im se  neki  protive, iako su neposredni počinioci osuđeni i na izdržavanju su kazni za genocid i zločine... Nedostaje budućnost, nada, nedostaju pozitivni primeri iz te prošlosti, kada je bilo puno slučajeva međunacionalne solidarnosti. Nedostaju naši "pravednici"...

Ovakva mesta moraju biti i mesta slavljenja humanosti i požrtvovanosti Srba koji su pomogli Bošnjacima, Bošnjaka koji su pomogli Hrvatima, Hrvata koji su pomogli Srbima, rizikujući svoje i živote svojih porodica. I onih koji danas misle da je važno praviti mostove i sa onima sa čijom se politikom ne slažete. To je put ka shvatanju dimenzija zla, osude počinilaca, put za izvinjenje, preuzimanje odgovornosti, oproštaj i bar nagoveštaj pomirenja. Puno ljudi je pokazalo tu vrstu ljudskosti do sada ali su uglavnom imali epizodne uloge kada je reč o memorijalizaciji i obeležavanjima brojnih tragičnih datuma iz naše bliže i dalje zajedničke prošlosti.

Bio sam baš poražen ljudski kada mi je prošle godine na godišnjici obeležavanja masakra u Srebrenici Ćamil Duraković, koji je bio predsednik opštine kada je uspostavljena vrlo konstruktivna i korektna saradnja sa Srbijom i njenim predsednikom, rekao da je dve godine na birou rada. Na žalost, to je stvarnost svakoga ko je pokušao da učini korak više u neophodnom pravcu. A za to smo krivi svi - i "njegovi", koji su ga osuđivali, i "naši", koji  su forsirali "naše" na izborima po svaku cenu. I oni koji nisu dovoljno pomogli na najbolji mogući način Srebrenici, ulažući u razvoj koji bi učinio ovo mesto prihatljivim za život i suživot. Ne kažem da je potrebno obnoviti direktne svakodnevne autoboske linije Srebrenica-Beograd-Srebrenica, ali bi morali da se potrudimo da se već skoro završen most kod Bratunca dovrši sa par stotina metara pristupnog puta sa bosanske strane. Jer ga je ovako nedovršenog tužno gledati, pored starog mosta koji ne sme da se koristi za prelaz kamiona koji  moraju stotinu kilometara da obilaze da bi stigli u ovaj kraj, koji je samo  kilometar ili dva preko Drine.

Ići ću i ove godine u Srebrenicu, kao i na druga mesta koja uznemiravaju našu političku svakodnevicu, rođake i potomke žrtava, kao i one koji nemaju nikakve veze sa tim događajima. Ne smemo odustati od svih aktivnosti da ta mesta budu dostojno obeležena i prihvaćena od svih na civilizovan način, prihvatanjem elementarnih činjenica.

Preuzeto sa: javniservis.net