ARHITEKTURE UTOPIJA / uvod u regeneracije (KC Rex) kulturnih politika i produkcija

Ovaj uvod u seriju podkasta projekta "Re/generacija Reks" istovremeno je i podsećanje na mnoge dosadašnje projekte i produkcije našeg kulturnog centra. Utopijski ili utopistički pristup (gde postoji razlika) bio je važan pokretač za mnoge od njih pa i za samo pokretanje kulturnog centra kao dela šire društvene platforme okupljene oko tadašnjeg Radija B92. Ovu debate smo zato i ponudili kao neku vrstu okvira budućih razgovora.

Debata je usled učešća američkog arhitekte i umetnika korejskog porekla Kyong Parka vođena na engleskom jeziku, a zamolili smo pripadnika mlađe generacije arhitekata da je prepriča na srpskom (bchs) jeziku za sve koji nemaju vremena ili volje da krstare meandrima trosatnog razgovora...

Učesnice su bile i povremene saradnice našeg centra, koje vam predstavljamo kroz njihov izbor tema i sadržaja vezanim za datu temu, a kojima su se predstavile drugim sagovornicama i sagovornicima na debati:

Marija Milinković, docentkinja Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, čija je centralna istraživačka tema (iz nekih uglova moguće čitljiva i kao utopijsko-utopistička) teorija i praksa poznatog arhitekte Nikole Dobrovića. Za svoje reference na datu temu predložila je svoj doktorat naslova Arhitektonska kritička praksa: teorijski modeli i Arheologije budućnosti /

Želja zvana utopija i druge naučne fantastike od Fredrika Džejmsona

Jelica Jovanović, arhitektkinja iz Beograda, članica grupe Mladi arhitekti koja u Beču radi doktorat na temu rekonstrukcije/revitalizacije modernističke arhitekture, predložila je već pomalo legendarnu izložbu jugoslovenske arhitekture u MOMA-i, veoma prigodnog (debati) naslova “Ka konkretnoj(/betonskoj) utopiji”, kao i “digitalni repozitorijum arhitekture i urbanizma druge polovine XX veka” (nije ni čudo da je kao prvu “posetnicu” ponudila kritiku aktuelne, distopijski inspirisane kulturne hiper-produkcije)

Kyong Park se predstavio sa dve skorije izložbe, projekata impresivnih kapaciteta za promišljanje globa/lokalnih realnih ili subrealnih utopija (samim tim i aktuelnih distopija): CiViChon, projekat (re)konstrukcije sve zapuštenijih ruralnih područja u Južnoj Koreji, i “Zamišljajući Novu EvroAziju” (Imagining New EurAsia)

Moderator debate Nebojša Milikić predstavio se sa projektom Flux, koncipiran oko problema distribucije i prezentacije savremene umetnosti u predgrađima Beograda (pod sloganom MODERNIZACIJA SVUDA!) i citatom gde je prepoznao problem/temu na način koji moguće inspiriše:

KRAJ VELIKIH PRIČA?

Uzmimo frazu da je nastupio "kraj velikih priča". Strategija je presudna. Najpre, taj "kraj" vredi samo za moguće alternativne priče. One vladajuće ni ne treba pripovedati, uspostavljena struktura cedi ih sama od sebe. Odreknemo li se svakog daljeg značaja, ostaje tek ono što traje samo od sebe, što je institucionalizovano, utvrđeno u sistemu, overeno automatizmima ponašanja, prisilama ekonomije, ono što je utisnuto u rutine svakidašnjice, zaštićeno strahom i osećajima ugroženosti, žderanjem na malo i potiskivanjem na veliko, povrh svega toga još i policijom i vojskom. Zabrana velikih priča prema tome je sumnjivo blizu zabrani samog mišljenja. Brzo, čim misao segne iznad kolotečine okorele svakodnevice - a misao to prerado čini! - opravdano biva osumnjičena za veličinu; brzo, čim se misao artikuliše - a bez toga takođe ne može! - posednu je na optuženičku klupu pred tribunal javnog mnenja, gde spadaju "velike priče". Patuljastost etabliranog sistema je opasna! Ostaje samo ono što pouzdano deluje na maleno i na sitno, ograničeno i zadriglo - preostaje večita sebičnost osamljenih individua građanskog društva. A na veliko čudo kroz tu aljkavost, malenost i bezperspektivnost korača najveća epopeja u istoriji čovečanstva - pohod svetskog kapitalizma!

(R. Močnik "Koliko fašizma")

NAPOMENA: Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

//

PREPRIČ debate a time i svojevrstan intergeneracijski prenos diskutovanih znanja i iskustava uradio je mladi arhitekta Antonije Ćatić.

PREPRIČ razgovora Arhitekture utopija

Podcast Arhitekture utopija govori o perspektivama društvenog uređenja iz pozicije razvoja i izgleda naših gradova. Ideja arhitekture u ovom kontekstu postavljena je na viši nivo kroz koji se prožimaju društvene, ekonomske i ekološke teme. Razgovor progresivno raste stvarajući nove okvire za razmišljanje svih pomenutih tematika i dilema. Fokus razgovora je usmeren na jugoslovensku modernističku arhitekturu, srednju klasu i razvoj društva.

Razgovor je vođen od strane Nebojše Milikića, ispred KC REX, a sagovornici su bili Kjong Park (Kyong Park), arhitekta, kustost, umetnik i profesor na Univerzitetu San Dijego, zatim Marija Milinković, profesorka Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Jelica Jovanović, arhitektkinja, istoričarka umetnosti i aktivista. Na početku samog razgovora sagorovnici su se predstavili i dali okvir o praksi na kojima su angažovani.

Kjong Park se bavi tekstualnim, video i fotografskim materijalima kako bi pokušao da razume kako i na koji način gradovi učestvuju u istorijskim, političkim i ekonomskim pokretima. On je autor projekta – modela revitalizacije jednog tipskog ruralnog područja u Južnoj Koreji, gde se analizira višeslojna problematika intenzivne urbanizacije. Cilj projekta je dourbanizovati ruralna područja i ostvariti održiv kontakt sa prirodom, što upravo predstavlja veliki izazov, jer se savremeni stambeni projekti, naročito u zemljama strogog kapitalizma poput Južne Koreje, teško mogu uklopiti u kontekst očuvanja prirode. Projektom se teži odgovoriti na planersku paradigmu konflikta centra i periferije. Utopija u njegovom radu predstavlja pojavu koja nikad ne prestaje da postoji (i inspiriše), a njegov projekat se upravo doživljava utopističkim s obzirom na izazove sa kojima je suočen u tamošnjem kontekstu.

Marija Milinković se u svom radu bavi poljima teorija i arhitektonskih praksi. Upravo prožimanje ove dve tematike vidi kao utopističku ideju, iz kojih je sam njen istraživački rad proistekao. Tokom rada shvata da je utopijsko razmišljanje integrisano i u konkretnim praksama. Uočila je zanimljiva pisanja Nikole Dobrovića, od koga crpi ideje o utopističkoj arhitekturi, koje se osvrću na radikalne arhitektonske alternative u predratnom periodu i načine na koje se one mogu ostvariti u posleratnom periodu obnove gradova i društva. Pored toga, inspiraciju o promišljanjima utopističke arhitekture crpi i u radu sa studentima.

Jelica Jovanović je u svojoj praksi bila angažovana na istraživanju i očuvanju arhitektonskog nasleđa jugoslovenskog socijalističkog modernizma, tačnije centralne zone Novog Beograda (7 novobeogradskih blokva). Ona ipak ne sagledava svoju praksu kao utopističku, već o tome svedoče njene brojne kolege koje smatraju da je njeno angažovanje na širenju znanja o značaju arhitekture i društvenog uređenja jednog perioda i na samom očuvanju jednog takvog nasleđa u širokoj meri prepoznato kao utopističko. Takođe uvažava Dobrovićev rad i njega vidi kao utopistu koji je ne samo arhitekta već i politički radnik, koji je stremio ka zagovaranju, unapređenju i uređenju gradova i zajednica nakon 2. svetskog rata i svih katastrofa koje su devastirale urbane sredine i društva.

Nebojša Milikić se u svojoj praksi, između ostalog, bavio kulturom i politikom socijalističke Jugoslavije i kulturnim aktivizmom. Kroz tu prizmu uspeovao je da uoči da se ljudi mogu inspirisati na pravednija i drugačija društva i svet uopšte.

Nakon uvodnih predstavljanja sagovornika, kao glavna tema za razgovor predlaže se položaj arhitektonske utopije na počecima praksi sagovornika uz pitanje na koji način bi utopije mogle ili trebale da izgledaju u narednom periodu.

Profesor Kjong Park je tokom svoje karijere u dva navrata putovao kroz jugoslovenske gradove i kao neko ko dolazi spolja, odnosno iz kapitalističkog društva, sam pojam Jugoslavije doživljava kao utopiju. Smatra da jugoslovenska arhitektura, u njenoj zlatnom dobu, predstavlja najbolju arhitekturu sveta. Činila je najveće dostignuće socijalizma koje je svet ikada doživeo. Fasciniran je infrastrukturom samih blokova, vizurama, prolazima i javnim površinama. Takav kontekst je uporedio sa Južnom Korejom, odakle dolazi. Napominje da je i Južna Koreja koja je kapitalistička država, prihvatila neke principe masovnog stanovanja, ali da se ti principi ne ogledaju u javnom stanovanju, već samo u urbanom dizajnu. Takođe, primećuje da je jugoslovenska arhitektura drugačija od arhitekture Istočne Nemačke: dosta je lakša, vitkija, postoji više varijacija i vodilo se računa o proporcijama, dok je sa druge strane, istočnonemačko društvo gradilo tipske jednolične jedinice blokovskog stanovanja. Arhitekte su, na ovim prostorima, radile kao tim i udruživale su se sa drugim strukama, organizacijama i političarima, čineći izgradnju jednog novog društva i urbane sredine multidisciplinarnom. Govori i da je političko i istorijsko nasleđe jugoslovenske arhtitekture zbog toga veoma uočljivo. Ono čini osnov za sve eventualne buduće arhitektonske koncepte koji će se po ovakvim principira raditi. Međutim, period Jugoslavije i izgradnje potpunih društvenih kapaciteta je ostao nezavršen, a takođe se nije postigao vrhunac u kome može da se održi. Sada se već pravi distanca od tog perioda i takvo jedno društvo i uređenje se zaboravlja. Uprkos tome, profesor smatra da je to svakako memorijal jednog vremena i da jugoslovensko ahitektonsko nasleđe predstavlja čuvara te ere i društva. On otvara pitanje da li buduće generacije mogu da sačuvaju ne samo materijalne aspekte tog perioda ili ipak mogu možda i nešto više. Profesor primećuje da naše društvo ne ceni dovoljno značaj tog perioda i savetuje da, ukoliko se ikada vratimo ka socijalizmu, treba početi upravo od ideje jugoslovenskog socijalizma.

Profesorka Marija se nadovezuje na priču o nasleđu modernističke jugoslovenske arhitekture i predstavlja međunarodni skup koji se tokom maja 2021. godine u Beogradu organizovao pod nazivom Masovno stanovanje evropske srednje klase. Na konferenciji je bilo prisutno 15 ljudi iz inostranstva i 20 iz Srbije. Ovaj događaj je bio dobra prilika da se razmene iskustva na ove teme. Razgovaralo se o Novom Beogradu i upravo teme o kojima je profesor Kjong pričao su se doticale i prožimale. Kolege iz Evrope su bile fascinirane jugoslovenskim nasleđem. Tokom trajanja konferencije, učesnici su imali posetu novom Beogradu koju je vodila Jelica. Marija se slaže sa konstatacijama da je izgradnja Novog Beograda bio zajednički poduhvat, gde ističe značaj građevinskih i mašinskih inženjera. Pažljivo i profesionalno se radilo na svim fazama realizacije projekata, dokumentacija i planova i vodilo se računa o komunikaciji između planera i političara. Ono što je nedostajalo je veća komunikacija sa budućim stanovništvom. Kolaborativan rad u tom smislu je bio zarobljen u birokratiji. U to vreme nije bilo srednje klase kakvu danas poznajemo, bili su tu samo radnici i upravljačka klasa, od čega su deo bili političari i ekonomski akteri koji su upravljali društvom. Razlike između klasa nisu bile uočljive,a naziralo se da je ekonomska klasa bila srednja klasa. Profesor Kjong se nadovezuje na ovu konstataciju govoreći o neminovnosti srednje klase u današnjem kontekstu i podvlači da je srednja klasa ključ za jednakost i održivost društva. Smatra da sada srednja klasa propada i kao takva, ona predstavlja utopiju u sadašnjem kontekstu. Pored toga, Nebojša podvlači da je takva srednja klasa u Jugoslaviji živela zapravo u utopiji. Društvo je bilo odgovorno prema srednjoj klasi, s obzirom na pristup obrazovanju, kulturi, zdravstvu, rekreaciji. Sa druge strane, isti takav sistem nije bio odgovoran prema radnicima i stanovništvu iz ruralnih područja.

Nadovezujući se na priču o klasama, Jelica navodi da je tokom svog rada naišla na javne politike Jugoslavije u periodu neposredno nakon drugog svetskog rata koje su se zalagale za prihvatanje određenih kapaciteta “klasnih neprijatelja”, posebno edukovanih ljudi, kako bi se izgradili arhitektonski i gradjevinski kapaciteti društva. Nebojša se slaže sa Jeličinom konstatacijom da je socijalizam uzimao ljude iz prethodnog perioda. Socijalizam, prema marksizmu, svakako mora da razmatra i koristi neke vrednosti i principe prethodnih perioda. Navodi da se modernizacijom, industrijalizacijom, urbanizacijom i pismenošću u periodu 3 dekade sredinom 20. veka, društveni rast neverovatno intenzivirao, ne samo ekonomski, već se celokupna infrastruktura jednog društva unapredila. Komunističke partije su zahvaljujući tome prikupile dosta simpatija.

Nebojša zatim postavlja pitanje sagovornicima ko je arhitekta utopije. Profesor Kjong smatra da je to upravo srednja klasa i otvara pitanja šta stvara srednju klasu, da li je to ambicija, ideologija, svest ili čak identitet. Smatra da mladi, iako znaju da neće moći da priušte stanove u sadašnjem kapitalističkom kontekstu, u njima postoji ogromna količina pohlepe i sebičnosti, što odaje utisak nacionalne psihoze. Naši trenutni problemi su izvan ekonomske i političke arene, i treba odgovoriti na izazove o tome ko smo mi. U Južnoj Koreji se sve svodi na konzumerizam. Izazov predstavlja kako da se, kao individue, naučimo pomeriti iz tog postojećeg okvira i postanemo bolji pojedinci koji mogu da stvaraju nove utopije. Nebojša se nadovezuje na ovu konstataciju govoreći da je u socijalizmu moguće individualno (ideološki) raditi na sebi, dok sa druge strane u kapitalizmu to ipak nije moguće jer u suprotnom “izdaješ” svoju klasu i nestaješ iz svoje pozicije unutar društva. Udaljavanju od vrednosti i mogućnosti “kolektivizma” su takođe doprineli i ratovi. U našem kontekstu, oni nisu imali direktne posledice na određene pojedince, te su ljudi u Beogradu živeli kao da se ratovi ne dešavaju. Međutim posledice su postojale, s obzirom da je takvo stanje poslužilo kao izgovor da se dotadašnji kolektivistički napori i uspesi zaborave.

Profesorka Marija insistira na Dobrovćievom načinu interpretacije budućeg sveta, gde se uvodi termin univerzalni urbanizam koji podrazumeva preraspodelu celokupne svetske površine, što iziskuje značajne radikalne promene u ukupnom promišljanju samog sveta. Glavni akteri takve vizije su seljani, a kreatori takvog društva su viđeni kao superedukovani napredni seljani, čije delovanje je orijentisano ka očuvanju prirode. Kjong napominje da, ukoliko dođe do ozibljne krize, poput sve više izvesnije krize životne sredine, neminovna je promena našeg društva koje će postati decentralizovanije. Time će se ideja progresa radikalno redefinisati.  U tom kontekstu, neophodno je uspostaviti bolje relacije između urbanog i ruralnog.

Nebojša kao arhitekte utopije vidi radnike u IT sektoru, koji kao takvi su u mogućnosti da reorganizuju celokupnu lokalnu i globalnu ekonomiju. U svim revolucijama koje su se do sada događale, postoji ključna tačka kada se revolucija zaustavljala, zahvaljujući srednjoj klasi koja je uvidela da dalji revolucioni razvoj ugrožava njihove pozicije. Upravo IT inženjeri rade na urušavanju njihove pozicije, s obzirom da celokupna IT industrija podrazumeva simplifikaciju posla i odstranjivanje radne snage. Izazov je da se ovaj sektor otvori ka utopističkom razmišljanju gde će se znanja širiti i izbeći radikalizacija struke i pojedinaca koja može voditi i ka (post)fašizmu. Nebojša zaključuje da naše klase u kojima se nalazimo treba da pređu u radničku klasu, što se podudara sa teorijama marksizma. Upravljanje nad tehnologijama nad kojima smo nadležni, mora da postane besplatno, jer se time naša znanja značajnije šire, čime možemo da utičemo na društvo a institucija koja bi to omogućila je Radnički institut za tehnologiju.