Simboli beloruske opozicije i veza sa beloruskim kolaboracionizmom iz Drugog svetskog rata

31. 08. 2020

Simboli beloruske opozicije i veza sa beloruskim kolaboracionizmom iz Drugog svetskog rata This slideshow requires JavaScript. U Belorusiji kolaboracionizam je imao i nacionalnu osobenost: najmanje je bilo Belorusa, (Belorusija je u vreme nacističke okupacije imala ukupno oko trista hiljada partizana) a osnovu kolaboracionističkih snaga kojih je bilo brojem oko 70 000 ljudi (po podacima nacističkih arhiva), većinski su činili ukrajinski banderovci. Unijatski sveštenici i duhovni rukovodioci SS divizije „Galičina“ Andrej Šepticki i Josif Slipi ne samo da su blagosiljali kaznene ekspedicije, već su im i upravljali i direktno inicirali genocid nad Rusima, Belorusima, Poljacima i Jevrejima.

Oni stoje iza čudovišnog zločina nad beloruskim selom Hatinj koje je spaljeno zajedno sa svim njegovimim stanovnicima. Najviše kolaboracionista bilo je među krimskim Tatarima, Letoncima i Estoncima, daleko malobrojnijih u Belorusiji od samih Belorusa. Takođe jezgro beloruskog kolaboracionizma činili su oni koji su poticali iz poljskog ili popoljačenog življa Belorusije. To je jasnije kad se zna da je još u vreme Reči Pospolite (obj. Reč Pospolita - Kraljevina formirana 1569. od Litvanske knjaževine i Poljskog kraljevstva, rasformirana 1795, nalazila se na teritoriji savremene Poljske, Ukrajine, Belorusije i Litvanije a delimično i na delu Rusije, Letonije i Moldavije. Obnovljena u vreme uspona nacizma pod imenom Druga Reč Pospolita) - poljski nacionalistički režim Jozefa Pilsudskog (1867-1935) primenjivao zaista hitlerovske metode u genocidu nad Rusima i Belorusima: od masovnog prinudnog iseljenja tih naroda i zaseljavanja Poljaka do prvog i jednog od najvećih konclogora u Evropi, u Bereze-Karsudskoj. Osnovu pak beloruskih kolaboracionista činili su bliski poljskom režimu još iz Prvog svetskog rata pripadnici vlasti u vreme tadašnje nemačke okupacije - članovi vlade BNR u izgnanstvu (BNR- Beloruska narodna republika formirana 1918. na teritoriji okupiranoj od Nemaca, postojala od marta do decembra kad je Minsk zauzela Crvena Armija.) Predsednik BNR V. Znaharka objavio je Memorandum u podšku Hitleru, a u nacističkom Berlinu stvoren je „Beloruska komisija za samopomoć" („Беларускi камiцет самапомачы")

Nacisti su u vreme rata u Belorusiji pomagali i kolaboracionistička glasila i omladinsku organizaciju analognu Hitlerjugendu, sve s atributima „Beloruski", „Narodni", čak i „Socijalistički". Vojsku su u „krajevoju oboronu" (pokrajinsku stražu) skupljali pod pretnjama čak i smrću, a broj nije stigao ni do 40000 ljudi, nedostajalo je i oficira i bojeva gotovost je bila niska kao i disciplina, što govori o odsustvu želje tih ljudi da se bore za naciste. Međutim, potčinjavali su se direktno SS-u i nanosili su partizanskim odredima, protiv kojih su se borili sve do 1944. velike gubitke. Krajem rata suprotstavljali su se prodoru jedinica Crvene Armije, koje su ih i uništile tokom avgusta 1944. u toku ofanzivne operacije Bagration.1

Preživele kolaboracionističke snage su pod nazivom „Беларускай вызвольнай армii" (beloruska oslobodilačka armija) - iako prvobitno formirani od strane Rajha za pozadinska antisovjetska dejstva, pred kraj Drugog svetskog rata preuzima ih tajna služba Sjedinjenih američkih država. Šefovi kolaboracionističkih vlasti u Drugom svetskom ratu, R.K. Ostrovski i I.A. Jermačenko, koji su bili na čelu „Beloruske samopomoći" posle oslobođenja pobegli su u SAD gde su dobili zaštitu i nastavili svoju delatnost podrivanja pod nadzorom CIA. Takođe i bivši policajac (policajac-agent kolaboracionističkih snaga) i jedan od komandantata "Beloruske samozaštite" Mihas Vituška, izbegao je na Zapad gde je u Berlinu dočekao duboku starost i 2005. godine umro u 98. godini starosti (danas je jedan od glavnih „junaka" prozapadne opozicije poput Bandere u Ukrajini).

Beloruski nacionalizam i kolaboracionizam nije nestao, jer su pre svega nacionalisti iz emigracije, podržani od strane zapadnih tajnih službi ali i vlada zapadnih zemalja (pre svega od SAD), već posle Staljinove smrti postepeno ali sve češće i glasnije, počeli da se probijaju i u samu Belorusiju, te su i saradnici i simpatizeri kolaboracionista u samoj Belorusiji digli glavu, da bi se u vreme Perestrojke već osećali sasvim samouvereno.2

Belo-crveno-bela zastava, koju nose nacionalisti na protestima, zapravo je zastava Pospolite i BNR, kao i grb pod nazivom „Pogonja" (Potera) a kreator je poljski „Belorus" Klaudije Duž-Duševski, koji je zastavu razradio na molbu Februarista s ciljem da se nacionalno odvoji Bela Rusija od Rusije i približi Poljskoj, i korišćena je samo u vremenima okupacije, pa i posle raspada SSSR. Nagoveštenu katastrofu zaustavio je tada svojim dolaskom na vlast Aleksandar Lukašenko, a sada vidimo kako se istorija ponavlja. Na primeru Ukrajine, gde je kolaboracionizam čak bio manji nego u Belorusiji i koja je dala najviše Heroja SSSR posle Ruske SFR, vidimo šta čini vešta propaganda pa pozivamo na osobitu budnost i razum.

 

Autor: Dmitri Litvin
Prevod i sažetak: Jelena Pavlović

Izvor: princip.info