Kome je zvono zvonilo

13. 01. 2021

Marko Fernandez

U svetu bez ideologije gotovo nerazumljivo zvuči priča o 1800 Jugoslovena koji su zbog svojih ideala dobrovoljno otišli u Španiju da se bore protiv fašizma. Svaka od tih sudbina bila bi roman za sebe. Za mnoge španske borce prave muke su počele tek kada je republika poražena i Španijom zavladao Franko. Oni koji su preživeli uživali su ugled "španske elite" u socijalističkoj Jugoslaviji. Od ove godine njihovi potomci, u znak zahvalnosti, mogu od Španije da dobiju državljanstvo

 

RADIVOJ NIKOLIĆ: Na aragonskom frontu 1937...
RADIVOJ NIKOLIĆ: Na aragonskom frontu 1937...

Broj Španaca u državama proisteklih iz Jugoslavije mogao bi se u značajnoj meri povećati. U septembru ove godine Savet ministara Vlade Španije usvojio je Nacrt zakona o demokratskom pamćenju, u koji je uvršten predlog za dodeljivanje državljanstva potomcima boraca koji su se tokom Španskog građanskog rata (1936-1939) borili u redovima Internacionalnih brigada. Ovim nacrtom zakona obuhvaćeni su i iskopavanje masovnih grobnica širom Španije, identifikacija ljudi koje je streljao Frankov režim, zabrana svih organizacija čiji je cilj veličanje frankizma, poništavanje presuda donetih za vreme diktature generala Franka i drugo.

...Članska karta Udruženja jugoslovenskih dobrovoljaca

Poznato je da je oko 1800 Jugoslovena dobrovoljno otišlo da se bori u Španiju u redovima Internacionalnih brigada. Trideset i pet hiljada dobrovoljaca iz pedeset i pet zemalja sveta pohrlilo je u Španiju u odbranu Republike nakon što je grupa generala španske vojske, predvođena generalom Franciskom Frankom (1892‒1975) i potpomognuta fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom, pokušala 18. jula 1936. godine da izvede državni udar protiv legalno izabrane Republike. Puč nije uspeo i sukob je prerastao u građanski rat, u kome će pobunjenici, nakon tri godine krvavih borbi koje su odnele pola miliona života i isto toliko republikanaca oterale u izgnanstvo, odneti pobedu.

"U Španiji je moja generacija naučila da se može biti u pravu a biti poražen, da sila može poraziti dušu i da hrabrost ne biva uvek nagrađena", rekao je nobelovac Alber Kami.


INTERNACIONALNE BRIGADE

Frankovim saveznicima, na prvom mestu Hitleru i Musoliniju, pružila se prilika da na španskom poligonu testiraju svoju vojsku pružajući dragocenu pomoć pobunjenicima. Bombardovanje baskijskog grada Gernike koje je izvela elitna nemačka Kondor divizija, a koje će Pablu Pikasu biti inspiracija za istoimeno likovno remek-delo, predstavljaće prvo masovno bombardovanje civilnog stanovništva u istoriji ratovanja. Sam Hitler je 28. septembra 1936. godine izjavio da "... bez vojne pomoći Nemačke i Italije, Franko danas ne bi ni postojao". Ono što je Hitler smatrao vojnom pomoći, mnogi vojni teoretičari tumače i kao vojne vežbe u kojima je Nemačka dobila priliku da isproba deo do tada tajnog naoružanja.

Za to vreme, najveći broj evropskih država, među kojima i Kraljevina Jugoslavija, nemo je posmatrao španski sukob krijući se iza Pakta o nemešanju koji je ratu pridavao status "unutrašnjeg pitanja Španije". Time je defakto legalno izabrana vlast izjednačena sa pobunjenicima, čime joj je onemogućeno da na legalan način dođe do oružja i bilo koje druge vojne pomoći iz inostranstva.

Sukob na Iberijskom poluostrvu, koji će predstavljati predvorje Drugog svetskog rata, mobilisao je najveća imena svetske kulture i inteligencije koja su stala u odbranu Republike: Pablo Kasals, Rafael Alberti, Luis Bunjuel, Pablo Pikaso, Antonio Maćado, Federiko Garsija Lorka, Pablo Neruda, Andre Malro, Ernest Hemingvej, Džordž Orvel i mnogi drugi.

Bilo je među čuvenim imenima i onih koji su stali na stranu pobunjenika, poput najvećeg imena klasične gitare XX veka Španca Andresa Segovije. Njegova izjava iz vremena rata reprezentativna je, budući da su je u većoj ili manjoj meri delili svi konzervativni sektori tog vremena: "Čast mi je što spadam među one Špance koji vole svoju domovinu i koji su se na samom početku rata zakleli i pridružili časnom nacionalnom krstaškom pohodu. Možemo pomoći nacionalnom pokretu u osvajanju završne pobede zaklinjući se tradicionalnim vrednostima naše civilizacije koje su ostavile duboki trag na čovečanstvo, pokazujući ljubav prema narodu čije su poverenje konstantno zloupotrebljavali političari koje je plaćala Rusija..."

Činjenicu da su SSSR i Kominterna dali ogroman doprinos mobilisanju dobrovoljaca za odlazak u Španiju u odbranu Republike mnogi koriste kako bi diskreditovali istorijski značaj Internacionalnih brigada i motive učešća hiljade dobrovoljaca, pridajući im etiketu "crvenog projekta". Vidljivost sovjetske vojnotehničke pomoći bila je utoliko upadljivija što je bila praktično jedina. Pored nespornog prisustva velikog broja komunista u redovima Internacionalnih brigada, u njihovim redovima bilo je predstavnika različitih progresivnih i slobodarskih sektora iz celog sveta. Neki su postali komunisti tek po dolasku u Španiju, a neki ni tada. Tako je i među jugoslovenskim pripadnicima bilo predstavnika različitih ideoloških orijentacija. Među brigadistima poreklom iz Hrvatske bio je izvestan broj pristalica predsednika Hrvatske seljačke stranke Stjepana Radića, po kome je i jedna tenkovska jedinica u Španiji nosila ime.


SUDBINA NIKOLE JOLIĆA

Učešće Jugoslovena u Španskom građanskom ratu ispisalo je najrazličitije životne sudbine. Većina onih koji su preživeli po završetku rata završila je u francuskim logorima, odakle su sa više ili manje sreće uspevali da se vrate u domovinu. Manjak sreće neretko je podrazumevao prolazak kroz nemačke logore u koje ih je kolaboracionistička Vlada iz Višija izručivala. Bilo je i onih koji su se nakon povlačenja iz Španije priključili Francuskom pokretu otpora, a neki su završili u trećim zemljama poput SAD, Kanade ili Australije.

Životne sudbine španskih boraca koji su kasnije obavljali odgovorne funkcije ili onih koji su svoje sudbine zabeležili u memoarima ili dnevnicima u manjoj ili većoj meri poznate su javnosti. Sudbina većine boraca koji su pohrlili u pomoć Republici nikada neće biti napisana i poznata javnosti. Povremeno, ipak, po neka nova priča spletom raznih okolnosti ugleda svetlost dana, poput one o Nikoli Joliću koja se nedavno pojavila u Španiji.

Nikola je posle rata i pada u zarobljeništvo duševno oboleo, nakon čega je smešten u duševnu bolnicu u španskoj provinciji Alava. Nakon rata usledili su brojni neuspešni pokušaji bližih i daljih rođaka da vrate u Jugoslaviju obolelog Jolića, koji je prestao da komunicira sa svojom okolinom i koji nije mogao više samostalno da donosi odluke. Poslednji pokušaj njegove repatrijacije u rodnu Bosnu izveden je na inicijativu jugoslovenske ambasade u Madridu na samom početku devedesetih godina prošlog veka. Građanski rat koji je ubrzo zatim zahvatio, ovoga puta Jolićevu rodnu zemlju, sputao je planove Ambasade. Jolić je zauvek ostao u Španiji u kojoj je nem dočekao duboku starost.


POVRATAK U ŠPANIJU

Ekipa emisije "Trezor", sa urednicom Bojanom Andrić na čelu, oživela je pre nekoliko godina davno zaboravljeni pedesetominutni dokumentarac Televizije Beograd "Povratak u Španiju", snimljen u novembru 1977. godine. Ovo delo reditelja Dejana Kosanovića svedoči o prvoj posleratnoj poseti Španiji nekoliko desetina jugoslovenskih interbrigadista.

Sam početak filma, uz zvuke gitare Jovana Jovičića, čija je muzika u tadašnjoj Jugoslaviji davala dušu gotovo svim radio i televizijskim projektima koji su imali veze sa Španijom, prikazuje avion pun sedih "španaca" koji su se nakon četrdeset godina i smrti diktatora Franciska Franka turističkim aranžmanom agencije "Putnik" uputili u zemlju u kojoj su u mladosti ratovali. Prohujale decenije u većoj su meri od samog rata prepolovile redove "španaca", a nekima, koji su ovaj svet ubrzo nakon ovog putovanja napustili, ovo je bilo ispunjenje poslednje želje.

Putovanje je realizovano u periodu najveće i najbrže transformacije španskog društva, koje je iz diktature jurilo u demokratiju. Španija je bila na korak od povratka u porodicu značajnih evropskih demokratija iz koje je bila isključena tokom četiri decenije. Optimizam prožet strepnjom od mogućeg novog sukoba bile su dominantne emocije španskog društva tog vremena. Kadrovi u kojima tadašni predsednik Udruženja španskih boraca Aleš Bebler među prolaznicima na madridskom trgu Sol evocira uspomene iz rata, do koju godinu pre toga bili su nezamislivi.

Iako je poseta medijski propraćena, jugoslovenski interbrigadisti su bili tek jedni od mnogih kojima se Španija nakon decenija izolacije otvorila. Hiljade i hiljade Španaca pohrlilo je iz Francuske, Meksika i mnogih drugih zemalja u domovinu. Neki, do tada nepoželjni, da bi se društveno i politički angažovali, a neki drugi da bi se vratili u zemlju iz koje su morali da emigriraju nakon poraza u ratu.


GRAD DUHOVA

Za vreme ovog desetodnevnog putovanja grupa bivših ratnika, polazeći od Barselone, obišla je brojne lokalitete na kojima su se nalazili glavni frontovi građanskog rata. Iako smeštene u dubokoj aragonskoj pustari, nezaobilazna stanica bile su i ruševine starog grada Belćitea na oko 50 km od Saragose, gde se za vreme građanskog rata odigrala jedna od najkrvavijih epizoda, kada se na putu republikanaca ka strateški važnoj Saragosi našao ovaj mali aragonski gradić pod kontrolom frankovih pobunjenika.

Kopnena i vazdušna ofanziva koju su na Belćite izvele republikanske snage između 24. avgusta i 6. septembra 1937. godine i u kojoj se borba vodila za svaku kuću, praktično je sravnila grad, a živote je izgubilo više od pet hiljada ljudi, među kojima je bilo i jugoslovenskih interbrigadista. Nakon rata, Frankovom ličnom odlukom, pored uništenog gradića podignut je novi Belćite, a ruševine starog ostavljene su netaknute kako bi "podsećale na zločine crvenih".

Ruševine nastale pre više od osamdeset godina, smeštene u jednom od najsuvljih delova Španije, čiji pejzaži više podsećaju na one sa Divljeg zapad nego na pejzaže kakve evropske zemlje, predstavljale su nakon rata pogodan lokalitet za brojne filmske ekipe. Dodatnu svetsku popularnost Belćite je dobio nakon što je Ken Folet bitku kod Belćitea uvrstio u svoj bestseler "Zima sveta". U ovim ruševinama danas smisao nalaze i razne spiritualističke grupe koje noće u šatorima pored ruševina i u mističnom ambijentu pustog i razrušenog gradića "komuniciraju" sa dušama pokojnika.

Meštani okolnih sela danas više nisu sigurni u kojoj meri je rat uništio stari gradić, a u kojoj meri su to učinile decenije koje su od tada prošle.


PISMO IZ ZAROBLJENIŠTVA

Neposredno nakon građanskog rata, u Belćiteu je smešten logor u kome su se nalazili brojni Jugosloveni, a među njima i moj deda Radivoj Nikolić. Logor u kome su se pritvorenici nalazili bio je deo samostana koji je delimično sačuvan posle ofanzive. U njemu su zarobljenici spavali, dok su preko dana od jutra do mraka radili u kamenolomu udaljenom oko tri kilometra od logora. U davno zaboravljenim porodičnim fasciklama živi i jedno požutelo pismo koje je iz zarobljeništva u Belćiteu Radivoj uputio 28. decembra 1939. godine prijatelju u Beograd:

"Dragi Gale,

foto: privatna arhivaPismo Radivoja Nikolića iz logora Belćite 1939.

Možda si već mislio da sam mrtav; nije mnogo falilo. Biće ti poznato da se nalazim u zarobljeništvu od aprila 38. godine, a od 1. decembra o.g. u posebnim radnim bataljonima. Ima nas 16 Jugoslovena iz raznih krajeva, koji smo pali u ropstvo na raznim frontovima, bilo ranjeni bilo drugim jačim okolnostima. Život koji smo proveli u koncentracionim logorima jednak je potpuno robijaškom sa rđavim stranama. Batine, glad, uši i najgora neizvesnost. Jedina dobra strana je učenje jezika i prekaljivanje (bilo nas jedno vreme 43 nacije).

Prema vestima iz Jugoslavije, poznato nam je da ste se tamo zauzeli svim silama za nas i za one u Girsu u Francuskoj. Ne popuštajte! Gubimo zdravlje i vreme, a možda ako se ne učini brzo može biti dockan. Pisali smo Mačeku, Budisavljeviću, Dragoljubu, Radi Pribićeviću, Ljubi Davidoviću i mnogim drugima a takođe i mnogim mlađim drugovima. Rade Pribićević i Dragoljub su nam odgovorili i njihova pisma su nam dala dosta nade. Problem je i u ovome: Jugoslovenska Vlada treba da nas zahteva od Frankove Vlade. To je jedino rešenje. Zato učinite sve i na neki način obavestite drugove da učine sve što mogu. Jedan drug nam je pisao da su beogradski studenti poslali paket ali ga još nismo primili. Molim te nađi mog brata Jocu u šahovskom klubu i Vasu Medana, neka mi pišu i šalju novine i šahovske časopise. Šah je kao najomiljenija stvar. Pre petnaest meseci od osamsto ljudi bilo je deset koji znaju da igraju šah, a od trista što smo ostali znaju da igraju skoro svi. Napravio sam nekoliko crteža iz našeg života koje su odneli drugovi Englezi, Šveđani, Amerikanci, Kubanci, Francuzi, koji su otišli na slobodu.

foto: iz privatne arhive

DobijamoPolitiku' iz Beograda iSlobodnu misao' iz Kanade. Učini da dobijemo još po nešto. Pokušaj da pošalješ neku dobru knjigu, a u koricama kakve loše knjige možeš da pošalješ koju novčanicu (Franke, Dolare, Funte ili Pezete). To bi nam svima dobro došlo jer su nam želudci prazni.

Pošalji mi u pismu slike drugova i drugarica. Hteo bih da vidim kako tamo izgleda posle odsustva od više od dve godine. Da li je Branka učinila kakav veći dramski uspeh?

Pozdravi sve!

Dirección:

Radivoj Nicolich

Oficinas Calle San Juan 26

Belchite - Zaragoza, España"

U logoru u Belćiteu bili su mahom smešteni državljani pripadnici Internacionalnih brigada zemalja koje nisu želele da se založe da se njihovi državljani vrate u domovinu, među njima je bila i Kraljevina Jugoslavija. Činjenica da je među interbrigadistima bilo dosta komunista nije ih preporučivala kod tadašnjih vlasti.


PRIČA O LEPOJ PILAR

Prepušteni sami sebi, mnogi su na različite načine uzimali sudbinu u svoje ruke. Takav je bio slučaj Josipa Husineca koji je precizno isplaniranom akcijom zajedno sa još jednim Švajcarcem i Bugarinom uspeo 1940. godine da pobegne iz logora. Za bekstvo potrebne mape i atlase strpljivo je poštom uspevao da prokrijumčari u logor. Nakon višednevnog pešačenja po ratom opustošenoj Španiji i filma vrednih doživljaja, Husinec je sa svojim saputnicima uhapšen i osuđen na višegodišnju robiju.

Neki drugi, poput moga dede Radivoja, strpljivo su, ne gubeći nadu, čekali da se okolnosti okrenu u njihovu korist i ugrabe mogućnost da se vrate u domovinu. O tome da život ne staje nikada, pa ni u ekstremnim okolnostima, svedoči i Radivojevo poznanstvo iz logorskih dana sa devojkom po imenu Pilar iz susednog sela Asuare. Čuvari logora, podložni mitu, neretko su žmurili na kontakte koje su zarobljenici ostvarivali sa stanovnicima okolnih sela. Meštani, oni naklonjeni poraženoj Republici, rado su pokušavali da doture zarobljenicima nešto hrane, odeće i novca. Iz ljubavi koja je nikla između Pilar i Radivoja rodila se 1944. godine u Saragosi moja majka. Danas, u aragonskom selu Asuari u kome rado letujem, tek još po neki devedesetogodišnjak pamti nekada čuvenu priču o "lepoj Pilar koja je sa ćerkicom, uprkos protivljenju roditelja, napustila Španiju i otišla u ‘one zemlje' za interbrigadistom."

Jugosloveni koji nisu uspeli 1938. i 1939. godine da napuste Španiju boravili su po frankističkim zatvorima i logorima, a među njima i Radivoj, do 1943. godine kada je Franko, uvidevši da sile Osovine neće dobiti rat, počeo da popušta pod pritiscima saveznika. Jedan od zahteva bio je oslobađanje preostalih zarobljenih pripadnika Internacionalnih brigada.


ŠPANSKA ELITA

Po završetku građanskog rata u Španiji za mnoge preživele Jugoslovene muke su tek počele. Usledili su logori, Drugi svetski rat u kome je živote izgubilo polovina preživelih Španaca, a priličan broj ih je nakon Rezolucije Informbiroa završio na Golom otoku. Neki su svoju bezrezervnu ljubav prema Staljinu platili glavom. Ipak, oni koji su uspeli živi i politički neukaljani da prođu kroz sve tadašnje procese društvene selekcije sačekala je svetla budućnost u novoj socijalističkoj Jugoslaviji.

"Španski borci" predstavljali su jedan od elitnih stubova jugoslovenskog establišmenta čiji su predstavnici obavljali različite odgovorne dužnosti: potpredsednik SFRJ, državni sekretari za narodnu odbranu i inostrane poslove, brojna ambasadorska mesta... U JNA tokom sedamdesetih godina od četiri nosioca najvišeg vojnog čina, generala armije, tri su pripadala španskim borcima.

Zakonom o španskim borcima svako onaj kome je priznat status španskog borca bio je izjednačen sa nosiocem "Spomenice 1941", a Tito je 1971. godine odlikovao Udruženje španskih boraca Ordenom narodnog heroja. Ugled "španaca" u jugoslovenskom društvu bio je ogroman. Njemu se, između ostalog, duguje što će diplomatski odnosi Beograda i Madrida morati da sačekaju smrt Franka; biće obnovljeni tek 1977. godine.


POSLEDNJA BITKA

Nakon Titove smrti i ulaskom jugoslovenskog društva u krizu osamdesetih godina prošlog veka, postepeno je počela da se smanjuje i društvena uloga Udruženja španskih boraca, čiji su brojni članovi bili uveliko zašli u osmu deceniju života. Poslednji veliki događaj Udruženja španskih boraca sa institucionalnom težinom i medijskom pažnjom, o kome govori i nedavno objavljena studija istoričarke Olge Manojlović Pintar pod nazivom "Poslednja bitka: Španski borci i jugoslovenska kriza osamdesetih", zbio se 1984. godine u Sarajevu na sastanku Skupštine Udruženja španskih boraca. Sastanak je rezultirao pismom Udruženja Centralnom komitetu SKJ kojim se ukazuje na probleme u tadašnjem društvu. U pismu se sugeriše neophodnost demokratizacije jugoslovenskog društva kao preduslova očuvanja države. Inicijativa udruženja, osim što se, kako će vreme pokazati, ponovo našla na pravoj strani istorije, nije imala uticaja na dalji tok razvoja događaja u jugoslovenskom društvu, koje je nadolazećom plimom nacionalizama srljalo u nepovrat.


"ŠPANCI" POSTAJU ŠPANCI

Malobrojne žive i pomalo već zaboravljene "špance" u jugoslovenskom društvu poslednji put okupila je proslava 60. godišnjice osnivanja Internacionalnih brigada održana u Španiji u novembru 1996. godine u prisustvu više od 460 interbrigadista iz 35 zemalja, od čega je petnaestak došlo iz tada već bivše SFRJ. Među prisutnim jugoslovenskim interbrigadistima bili su Peko Dapčević, Lazar Udovički, Čedo Kapor, Vicko Antić, Albert Abinun i dr. Uz značajnu medijsku pažnju, posebna čast ukazana je jugoslovenskim predstavnicima obraćanjem Lazara Udovičkog u katalonskom Parlamentu u ime svih prisutnih dobrovoljaca iz celog sveta.

Iste godine u Španiji je usvojen Dekret prema kome su svi živi interbrigadisti dobili pravo na špansko državljanstvo, čime je ispunjeno obećanje nekadašnjeg predsednika Vlade Španske republike Huana Negrina (1892-1956) da se špansko državljanstvo dodeli svim pripadnicima Internacionalnih brigada, nešto što se usled poraza Republike u ratu nikada nije ostvarilo.

Poslednja trajna institucionalna veza Udruženja španskih boraca sa državom, koje danas čine rođaci i prijatelji Internacionalnih brigada, prekinuta je tokom NATO bombardovanja 1999. godine kada su kancelarije udruženja izmeštene iz Doma JNA, da bi se u njima "privremeno" smestila radio-veza. Kancelarije udruženju više nisu vraćene, čime su beogradske kafane postale nove radne prostorije udruženja. Ljubaznošću Instituta Servantes godišnji skupovi udruženja održavaju se u prostorijama instituta, arhiva udruženja smeštena je kod Sekcije prve proleterske brigade, a u kafanama poput "Brankovine", "Kolarca" ili "Zlatnog burenceta" trasiraju se smernice rada za svaku narednu godinu, čuvajući tako uspomenu na prve borce protiv fašizma u XX veku, koji su se, kako reče Artur London, digli pre svitanja.

Izvor: vreme.com