19. Oct 2021.

Mark Fišer: Izlazak iz Vampirovog dvorca

Moramo da učimo, ili da iznova učimo, kako da izgradimo drugarstvo i solidarnost umesto što radimo posao za kapital osuđujući i zlostavljajući jedni druge. To, naravno, ne znači da se moramo uvek slagati – sasvim suprotno, moramo stvoriti uslove u kojima se neslaganje može ispoljiti bez straha od isključivanja i izopštavanja.

Centar za politike emancipacije

Tokom leta sam ozbiljno razmatrao potpuno povlačenje iz politike. Izmoren zbog previše posla, u nemogućnosti da budem produktivan, počeo sam da tumaram društvenim mrežama. Osećao sam kako se depresija i premor pojačavaju.

„Levičarski“ deo Twitter-a često zna da bude bedan i demotivišuć prostor. Ranije ove godine na ovoj društvenoj mreži odigralo se nekoliko velikih sukoba u kojima je nekoliko osoba, koje se identifikuju kao levičari, bilo „isprozivano“ i osuđeno. Ono što su ove osobe govorile u određenim slučajevima i jeste bilo neprimereno, ali opet, način na koji su one bile omalovažavane i proganjane ostavilo je užasne posledice: vonj beskrupuloznosti i moralizam lova na veštice. Razlog zašto se nisam oglasio povodom ovih slučajeva bio je, i to posramljeno priznajem, strah. Siledžije su se nalazile u drugom ćošku igrališta. Nisam želeo da privučem njihovu pažnju.

Otvoreno divljaštvo koje se manifestovalo tokom ovih razmena praćeno je nečim mnogo prodornijim i iz tog razloga verovatno i dodatno obeshrabrujućim: atmosferom užasne ogorčenosti. Na udaru ove ogorčenosti najčešće se nalazi Oven Džons (Owen Jones), a napadi na njega – osobu koja je najviše doprinela podizanju klasne svesti u Velikoj Britaniji u prethodnih nekoliko godina – bili su jedan od razloga moje utučenosti. Ako se tako nešto događa levičaru koji je u stvari uspeo u tome da klasnu borbu učini centralnom temom u Britaniji, zašto bi ga bilo ko pratio i zakoračio u mejnstrim? Da li je jedini način da se izbegne ovo zlostavljanje ostanak u poziciji impotentne margine?

Jedna od stvari koja me je izvukla iz ovog depresivnog stupora bio je odlazak na Narodnu skupštinu u Ipsviču, nedaleko od mesta gde živim. Narodna skupština je dočekana uz uobičajene podsmehe i sarkazme. U pitanju je, kažu komentatori, beskorisna akcija u kojoj medijski praćeni levičari i levičarke, uključujući i Džonsa, dižu sebi rejting u još jednom izdanju „selebriti“ kulture i „odozgo na dole“ pristupa. Ono što se u stvari desilo na Skupštini u Ipsviču bilo je prilično drugačije od ove karikaturalne predstave. Prva polovina večeri – koja je kulminirala motivišućim govorom Ovena Džonsa – i jeste bila obeležena poznatijim govornicima i govornicama. Ali je drugi deo sastanka služio tome da se radnički aktivisti i aktivistkinje iz celog Safoka upoznaju, razgovaraju, podrže jedni druge, razmene iskustva i strategije. Daleko od toga da je u pitanju još jedan primer hijerarhijskog levičarenja, Narodna skupština je bila primer kako se vertikalni pristup može kombinovati sa horizontalnim – medijska moć i harizma mogu privući ljude koji pre toga nisu bili na nekom političkom sastanku i otvoriti im prostor da razgovaraju i razvijaju strategije sa aktivistima i aktivistkinjama koji imaju iskustvo. Atmosfera je bila antirasistička i antiseksistička, ali i osvežavajuće oslobođena parališućeg osećaja krivice i podozrenja koji se poput teške i smrdljive magle nadvija nad levičarskim diskusijama na društvenim mrežama.

Još jedan slučaj je slučaj Rasela Brenda (Russell Brand). Dugo vremena sam bio poštovalac Brenda – jedan od retkih poznatih aktivnih komičara koji dolazi iz radničke klase. Tokom prethodnih nekoliko godina dogodilo se postepeno, ali nemilosrdno buržoaziranje televizijske komedije na čelu sa besmislenom, ultra otmenom kuvanom nogom Majklom Mekintajerom (Michael McIntyre) i sumornom ekipom bljutavih i beskrupuloznih tipova koji dominiraju scenom.

Dan pre nego što je emitovan Brendov, sada već čuveni intervju sa Džerijem Paksmenom (Jeremy Paxman), gledao sam njegov stendap nastup u Ipsviču. Nastup je bio nedvosmisleno proimigrantski, prokomunistički, antihomofoban, začinjen inteligencijom radničke klase koju se nije plašio da pokaže. Nastup je bio i kvir na način na koji je popularna kultura nekada to bila, tačnije, na način koji nema nikakve veze sa neprijatnim identitarijanskim pijetetom koji nam se nameće od strane moralista sa poststrukturalističke „levice“. Malkolm Iks (Malcolm X), Če (Che), politika kao psihodelično razmontiravanje postojeće stvarnosti: u pitanju je bio komunizam kao nešto što je kul, seksi i proletersko, umesto ustaljenog propovedanja uz preteće mahanje prstom.

Naredne večeri postalo je jasno da je Brendov intervju proizveo situaciju podele. Za neke od nas, Brednovo forenzičko obrušavanje na Paksmena bilo je intenzivno motivišuće, čarobno; nisam mogao da se setim kada je poslednji put osoba sa zaleđem radničke klase imala prostor da tako temeljno razbuca klasnog „superiora“ koristeći inteligenciju i razum. Ovo nije bio Džoni Roten (Johnny Rotten) koji psuje Bila Grundija (Bill Grundy) – čin antagonizma koji potvrđuje, a ne dovodi u pitanje klasne stereotipe. Brend je nadmudrio Paksmena – a humor je bio ono što Brenda razlikuje od uštogljenosti velikog dela „levice“. Brend čini da se ljudi osećaju dobro u odnosu sa samima sobom, dok je moralistička levica specijalizovana da ljude čini da se osećaju loše i nije zadovoljna sve dok ne pognu glave u krivnji i samopreziru.

Moralistička levica se vrlo brzo pobrinula da priča ne bude to što je Brend vrhunski probio učtive konvencije mejnstrim medijske „debate“, niti njegova tvrdnja da će se revolucija dogoditi. Ova poslednja tvrdnja se mogla čuti kao Brendova najava da će on predvoditi revoluciju samo od strane zaslepljene sitnoburžoaske narcisističke „levice“ koja je na to odgovorila sa tipičnom gorčinom: „ne treba meni neka umišljena zvezda da me predvodi“. Za moraliste, dominantna priča je trebalo da bude Brendovo ponašanje – specifično, njegov seksizam. U grozničavoj mekartijevskoj atmosferi koju je podsticala moralistička levica, opaske koje je bilo moguće konstruisati kao seksističke značile su da Brend jeste seksista, što je onda značilo i da on jeste mizogin. Tranžiran i zapakovan, gotov, osuđen.

Tačno je da Brend, uostalom kao i bilo ko od nas, treba da odgovara za svoje ponašanje i jezik koji koristi. Ali takvo propitivanje treba da se odigra u atmosferi drugarstva i solidarnosti. Takođe, ono ne treba da se odmah odvija u javnosti – iako je Brend, nakon što je bio upitan o seksizmu od strane Medija Hasana (Mehdi Hasan), pokazao upravo jednu vrstu dobrohumorne poniznosti koja u potpunosti nedostaje svima onima koji su mu sudili. „Ne mislim da sam seksista. A opet, sećam se svoje bake, najdivnija osoba koju sam ikada poznavao, iako je bila rasistkinja, što možda nije ni znala. Ne znam da li imam nekakav kulturološki mamurluk, znam da gajim veliku ljubav prema proleterskom jeziku, koji u sebi sadrži epitete ‘riba’ ili ‘srce’, pa ako žene misle da sam seksista onda su one u boljoj poziciji da to procenjuju od mene, a ja ću da poradim na tome.“

Brendova intervencija nije bila tu da bi se nametnuo kao lider; u pitanju je inspiracija, poziv na akciju. Ja sam bio inspirisan. Ako bih svega nekoliko meseci ranije ostao da ćutim dok bi prekaljeni levičarski moralisti podvrgavali Brenda njihovim prekim sudovima i poništavanju ličnosti – uz „dokaze“ koji su skarabudženi iz desničarske štampe koja je uvek tu da pripomogne – ovog puta sam bio spreman da im se suprotstavim. Reakcija na Brenda brzo je postala značajna koliko i sama njegova razmena sa Paksmenom. Kako je istakla Laura Oldfild Ford (Laura Oldfield Ford), ovo je bio trenutak za razjašnjavanje. I jedna od stvari koja je, po meni, razjašnjena je način na koji je toliko samozvanih „levičara“ poslednjih godina potisnulo pitanje klase.

Klasna svest je krhka i nestabilna. Sitna buržoazija koja dominira akademijom i kulturnom industrijom ima čitav niz suptilnih strategija kojima sprečava da se ova tema pokrene, a ako se i pokrene to se doživljava kao izrazita drskost, nešto što nije u skladu sa manirima lepog ponašanja. Govorio sam godinama unazad na različitim levim, antikapitalističkim događajima, ali sam o klasi retko govorio – ili bio pozvan da govorim – u široj javnosti.

Ipak, jednom kada je klasa ponovo stavljena na sto, bilo je nemoguće ne videti je u svakoj reakciji na aferu vezanu za Brenda. On je bio brzo osuđen i/ili doveden u pitanje od strane barem tri osobe na levici koje su imale privilegiju da se školuju u privatnim školama. Drugi su govorili da Brend u stvari ne može biti pripadnik radničke klase jer je postao milioner. Alarmantna je činjenica koliko se „levičara“ fundamentalno slagalo sa pozadinom Paksemnovog pitanja: „Šta daje osobi iz radničke klase autoritet da govori?“ Alarmantno je, ili, preciznije, uznemirujuće je što oni misle da ljudi iz radničke klase treba da ostanu u siromaštvu, anonimnosti i nemoći ne bi li izgubili svoju „autentičnost“.

Neko mi je prosledio komentar o Brendu koji je objavljen na Facebook-u. Ne poznajem osobu koja je napisala taj komentar i ne želim da je imenujem. Ono što je važno jeste da je taj post bio simptomatičan set snobovskih i snishodljivih stavova koje je, izgleda, u redu iznositi i i dalje se deklarisati kao levica. Ton je bio užasno arogantan, kao kada učitelj ocenjuje rad deteta ili kada psihijatar procenjuje pacijenta. Brend je, kaže komentar, „očigledno ekstremno nestabilan … i samo ga jedan loš raskid veze ili poremećaj karijere dele od povratka drogama, pa i nečemu gorem“. Iako osoba koja je ovo napisala tvrdi da ga „zaista gotivi“, nije joj palo napamet da je možda jedan od razloga Brendove „nestabilnosti“ upravo ova vrsta patronizujućeg „procenjivanja“ od strane „leve“ buržoazije. Bilo je tu i šokantnih ali otrežnjujućih delova u kojima individua usputno referiše na Brendovo „loše obrazovanje, tikove i jezičke omaške karakteristične za samouke ljude“. Velikodušno je ova individua podvukla da sa tim „nema ama baš nikakvih problema“ – veoma lepo od nje! Ovde ne govorimo o nekom kolonijalnom birokrati koji u 19. veku piše o svojim pokušajima da nauči „domoroce“ engleskom jeziku, niti o viktorijanskom učitelju koji procenjuje učenika u jednoj od privatnih institucija. U pitanju je „levičar“ koji je nedavno napisao ovaj komentar.

Kuda idemo odavde? Pre svega, neophodno je identifikovati karakteristike diskursa i želja koje su nas dovele do ovog sumornog i demorališućeg procepa u kojem je klasa nestala dok je moralizam svuda, gde je solidarnost nemoguća, ali su krivica i strah sveprisutni – i to ne zato što nas teroriše desnica, već zbog toga što smo dozvolili da buržujski načini subjektivacije kontaminiraju naš pokret. Rekao bih da postoje dve libidinalno-diskurzivne konfiguracije koje su uzrok ove situacije. Nazivaju se levim, ali – kako je to jasno pokazala i epizoda sa Brendom – pokazuju na mnogo načina da je levica – definisana kao nosilac klasne borbe – gotovo nestala.

Unutar Vampirovog dvorca

Prva konfiguracija je nešto što sam nazvao Vampirovim dvorcem. Vampirov dvorac je specijalizovan u propagiranju krivice. On je vođen žudnjom sveštenika da izopšti i osudi, umišljenog akademika koji žudi za time da bude prvi koji će uočiti nečiju grešku, baš kao i žudnjom hipstera da bude deo grupe posebnih. Opasnost koju sa sobom nosi napad na Vampirov dvorac je u tome što taj napad može delovati kao da – a on će učiniti sve što može da to tako i deluje – napad na njega ujedno predstavlja i napad na borbu protiv rasizma, seksizma, heteroseksizma. Ipak, daleko od toga da je Vampirov dvorac jedini legitimni izraz takvih borbi. U stvari, njega je najbolje razumeti kao buržoasko-liberalnu perverziju i prisvajanje energije ovih pokreta. Vampirov dvorac nastao je u trenutku kada je borba da ne budemo definisani identitarijanskim kategorijama pretvorena u težnju za posedovanjem „identiteta“ prepoznatog od strane buržoaskog velikog Drugog.

Privilegije koje sasvim sigurno uživam kao beli muškarac sastoje se, barem delom, u tome da nisam opterećen svojim etničkim poreklom i svojim rodom. Povremeno ukazivanje na ove slepe mrlje može biti otrežnjujuće i osvešćujuće iskustvo. Ipak, umesto da se zalaže za svet u kojem su svi oslobođeni identitarne klasifikacije, Vampirov dvorac teži tome da utera ljude nazad u identitetske torove u kojima su zauvek definisani terminima koje određuje dominantna struktura moći, osakaćeni samosvešću i izolovani logikom solipsizma koja insistira na tome da se ne možemo razumeti ako ne pripadamo istoj identitetskoj grupi.

Uočio sam facinantan mehanizam magijske inverzije na relaciji projekcija-odbacivanje u kojem se i samo pominjanje klase automatski tretira kao pokušaj unižavanja značaja rase i roda. U stvari, situacija je potpuno obrnuta. Vampirov dvorac koristi ultimativno liberalno razumevanje rase i roda kako bi zasenio klasu. U svim tim apsurdnim i traumatičnim okršajima na društvenim mrežama koji su se ranije ove godine vodili oko pitanja privilegije zanimljivo je bilo primetiti da je jedino izostala diskusija o klasnoj privilegiji. Zadatak, kao i do sada, ostaje artikulacija klase, roda i rase – ali osnovni potez koji povlači Vampirov dvorac je dis-artikulacija klase od ostalih kategorija.

Problem zbog kojeg je Vampirov dvorac konstruisan je sledeći: kako zadržati neizmerno bogatstvo i moć, a istovremeno se predstaviti kao žrtva, margina i opozicija? Rešenje je već pred nama – u hrišćanskoj crkvi. Dakle, Vampirov dvorac pribegava svim strategijama koje referišu na pakao, mračnim patologijama i instrumentima psihološkog mučenja koje je izumelo hrišćanstvo, a koje je Niče (Nietzsche) opisao u Genealogiji morala. Ovo sveštenstvo loše savesti, ovo jezgro pobožnih huškača krivnje, to je upravo ono što je Niče predvideo kada je rekao da se nešto gore od hrišćanstva već razvija. I evo ga…

Vampirov dvorac se hrani energijom i anksioznostima i ranjivošću mladih studenata, ali, iznad svega, on preživljava preobraćajući patnju određene grupe – što „marginalnije“ to bolje – u akademski kapital. Najslavnije ličnosti u Vampirovom dvorcu su one koje su primetile novo tržište patnje – oni koji mogu da nađu još potlačeniju i još potčinjeniju grupu od bilo koje prethodne eksploatisane grupe vrlo brzo će biti unapređeni.

Prvi zakon Vampirovog dvorca je: individualizuj i privatizuj sve. Dok u teoriji tvrdi da je na strani strukturne kritike, u praksi on se ne fokusira ni na šta drugo do na individualno ponašanje. Neki od tih ljudi iz radničke klase nisu baš lepo vaspitani i ponekad mogu biti izrazito nepristojni. Zapamtite: osuditi individue je važnije od fokusa na strukture koje nadilaze individue. Postojeća vladajuća klasa propagira ideologije individualizma dok pokušava da deluje kao klasa. (Mnoge od „zavera“, kako ih često zovemo, u stvari su samo oblici iskazivanja klasne solidarnosti vladajuće klase.) Vampirov dvorac, kao tupavi sluga vladajuće klase, čini suprotno: zagovara „solidarnost“ i „kolektivitet“ bez da to potkrepljuje delima, dok, istovremeno, uvek deluje kao da individualističke kategorije, koje su nametnute od strane moći, zaista drže vodu. S obzirom na to da su sitnoburžoaski nastrojeni do srži, članovi i članice Vampirovog dvorca su izrazito takmičarski nastrojeni, što je potisnuto u pasivno agresivnom maniru tipičnom za buržoaziju. Ono što ih drži na okupu nije solidarnost već zajednički strah – strah da će upravo oni biti sledeći koji će biti izbačeni, prokazani, osuđeni.

Drugi zakon Vampirovog dvorca je: učini da misli i akcije deluju veoma, veoma teško.Ništa ne može biti lako, a posebno ne može u sebi sadržati humor. Humor nije ozbiljan, po definiciji, jel? Misao je nešto što je naporno, nešto što je namenjeno ljudima sa dobrom dikcijom i namrštenim obrvama. Tamo gde postoji samopouzdanje unesite skepticizam. Recite: ne budi nepromišljen, moramo mnogo bolje da razmislimo o ovome. Zapamti: imati uverenja je opresivno i može voditi gulazima.

Treći zakon Vampirovog dvorca je: propagiraj što je moguće više krivnje. Što više krivnje to bolje. Ljudi se moraju osećati loše: to je znak da razumeju kako stvari funkcionišu. U redu je biti klasno privilegovan ako osećaš krivnju spram te privilegije i ako učiniš da se i drugi koji se nalaze u podređenom klasnom položaju takođe osećaju krivima. Uostalom, ti činiš i dobra dela za siromašne, zar ne?

Četvrti zakon Vampirovog dvorca je: esencijalizuj. Dok je fluidnost identiteta, pluralnost i mnogostrukost nešto što se uvek zagovara od strane članova i članica Vampirovog dvorca – delom kako bi se prikrila njihova nepromenjena imućna, privilegovana ili buržoasko-asimilacionistička pozadina – neprijatelja treba uvek esencijalizovati. Iako je pokretačka želja Vampirovog dvorca nešto što se velikim delom poklapa sa sveštenikovom željom da izopšti i osudi, u svemu tome mora da postoji i jaka distinkcija između Dobra i Zla u kojoj je potonje esencijalizovano. Primetite taktiku koja se ovde koristi. Osoba X je izrekla neku ocenu ili se ponašala na određeni način – ove ocene i ponašanje mogu se protumačiti kao seksističko ili transfobno, itd. U redu. Ali naredni potez je ključan. Osoba X postaje definisana kao seksista, transfob, itd. Njihov celokupni identitet postaje definisan na osnovu jedne nepromišljene ocene ili pogrešnog poteza. Jednom kada Vampirov dvorac pokrene lov na veštice, žrtva (često pripadnik ili pripadnica radničke klase, ne toliko dobro upućen u budžoaske pasivno agresivne manire) lako može biti gurnuta u pravcu u kojem će izgubiti živce, nadalje cementirajući poziciju izgnanika, poslednjeg koji je proždran u krvožednom piru.

Peti zakon Vampirovog dvorca: misli kao liberal (jer i jesi liberal). Delovanje Vampirovog dvorca usmereno ka gomilanju reaktivnog besa sastoji se u beskrajnom ukazivanju na vrlo očite stvari: kapital se ponaša kao kapital (i to nije lepo!), represivni aparati države su represivni. Moramo organizovati protest!

Neoanarhija u UK

Druga libidinalna formacija je neoanarhizam. Pod neoanarhizmom definitivno ne podrazumevam anarhiste ili sindikaliste koji su uključeni u konkretno organizovanje na radnim mestima, poput Solidarne federacije (Solidarity Federation). U stvari, ovde govorim o onima koji se identifikuju kao anarhisti a čije političko delovanje tek malo prevazilazi studentske proteste i okupacije, kao i komentarisanje na društvenim mrežama. Poput žitelja Vampirovog dvorca, neoanarhisti obično dolaze iz sitnoburžoaske sredine, ako ne i iz još privilegovanijih klasnih struktura.

Oni su, takođe, i izrazito mladi: u svojim dvadesetim, najviše ranim tridesetim godinama, a svoje stavove izvlače iz vrlo uskog istorijskog horizonta. Neoanarhisti nisu iskusili ništa drugo osim kapitalističkog realizma. Do trenutka kada su postali politički svesni – a mnogi od njih su postali politički svesni tek nedavno, na šta ukazuje i njihova tvrdoglavost i ničim potkrepljena arogancija koju s vremena na vreme iskazuju – Laburistička partija je postala bleristička ljuštura koja sprovodi neoliberalizam sa malom dozom socijalne pravde koja je tu više kao dekoracija. Međutim, problem sa neoanarhizmom jeste u tome što bez razmišljanja reflektuje istorijsku situaciju umesto da ponudi izlaz iz nje. Ova pozicija zanemaruje, ili pak iskreno nije svesna, uloge Laburističke partije u nacionalizaciji glavnih industrija i infrastrukture, kao i uloge koju je imala u osnivanju Nacionalne zdravstvene službe (National Health Service). Neoanarhisti će propovedati da „parlamentarna politika nikada ništa nije promenila“ ili da je „Laburistička partija uvek bila beskorisna“ dok, istovremeno, idu na proteste koji su vezani za Nacionalnu zdravstvenu službu ili će na Twitter-u ostavljati komentare u kojima se žale na razmontiravanje ostataka države blagostanja. Ovde možemo primetiti zanimljivo implicitno pravilo: u redu je protestovati protiv onoga što je parlament uradio, ali nije u redu ući u parlament ili masovne medije kako bismo probali da kreiramo promenu sa tih pozicija. Mejnstrim medije treba prezirati, ali je pod obavezno da se gledaju političke emisije na BBC-u i potom o njima kuka na društvenim mrežama. Čistunstvo prelazi u fatalizam; bolje je ne biti okaljan korupcijom mejnstrima, bolje je beskorisno se „opirati“ nego rizikovati da se uprljaju ruke.

Stoga ne iznenađuje što veliki broj neoanarhista zapada u depresiju. Ova depresija je bez sumnje podržana anksioznošću postdiplomskog života, s obzirom na to da, slično kao i Vampirov dvorac, neoanarhizam svoje utočište nalazi na univerzitetima i neretko je propagiran od strane postdiplomskih studenata i studentkinja ili onih koji su završili postdiplomske studije.

Šta da se radi?

Zašto su ove dve konfiguracije došle do izražaja? Prvi razlog je taj što su one podržane od strane kapitala jer služe njegovom interesu. Kapital je potčinio organizovanu radničku klasu tako što je razgradio klasnu svest, zlokobno pokoravajući sindikate i istovremeno zavodeći „vredne radničke porodice“ da se identifikuju sa usko definisanim interesima umesto sa interesima šire shvaćene klase; ali zašto bi kapital bio zabrinut za „levicu“ koja je klasnu politiku zamenila moralizatorskim individualizmom i koja, ne da ne gradi solidarnost, već širi strah i nesigurnost?

Drugi razlog je ono što je Džodi Din (Jodi Dean) nazvala komunikativnim kapitalizmom. Možda bi i bilo moguće ignorisati Vampirov dvorac i neoanarhiste ukoliko ne bi postojao kapitalistički sajber prostor. Moralističko propovedanje karakteristično za Vampirov dvorac karakteristično je za određeni deo „levice“ godinama unazad – međutim, ukoliko niste bili deo konkretne grupe niste morali ni da budete deo njihovih ceremonija. Društvene mreže su učinile da ovo više nije slučaj i sada, praktično, nemate mogućnost da se izolujete od psihičkih patologija koje su propagirane ovim diskursom.

Dakle, šta možemo učiniti sada? Pre svega, imperativ je da odbacimo identitarizam i da prepoznamo da ne postoje identiteti već samo želje, interesi i identifikacije. Deo značaja projekta Britanskih kulturnih studija – što je postalo vidljivo kroz moćnu i dirljivu instalaciju Nedovršeni razgovor Džona Akomfre (John Akomfrah) i njegov film Projekat Stjuart Hol (Stuart Hall) – bio je u tome što se odupirao identitarijanskom esencijalizmu. Umesto da zaključamo ljude u okove već postojećih ekvivalencija, cilj je bio da se svaka artikulacija tretira kao privremena i plastična. Nove artikulacije je uvek moguće kreirati. Niko u suštini nije ništa. Nažalost, desnica deluje na osnovu ovih uvida mnogo efektivnije nego levica. Buržoaska identitarijanska levica zna kako da propagira krivnju i sprovodi lov na veštice, ali ne zna kako da napravi preobraćenike. A to, na kraju krajeva, ni nije poenta. Cilj nije da se leve pozicije popularizuju, niti da se ljudi pridobiju na tu stranu, već je cilj ostati na poziciji elitnog superiora gde je klasna superiornost dopunjena i moralnom. „Kako se usuđuješ da pričaš – mi smo ti koji govore u ime onih koji pate!“

Ipak, odbacivanje identitarijanizma jedino može biti ostvarena ponovnom afirmacijom klase. Levica koja ne polazi od klase može biti samo liberalna grupa za pritisak. Klasna svest je uvek dvostruka: ona uključuje simultano saznanje načina na koji klasa uokviruje i uobličava sva iskustva i saznanje o posebnoj poziciji koju zauzimamo unutar klasne strukture. Ne treba smetnuti s uma da cilj naše borbe nije da budemo priznati od strane buržoazije, cilj čak nije ni uništenje same buržoazije. Klasna struktura – struktura koja svima donosi patnju, čak i onima koji od nje materijalno profitiraju – je ono što mora biti uništeno. Interesi radničke klase su interesi svih; interesi buržoazije su interesi kapitala, što nije ničiji interes. Naša borba mora biti okrenuta ka kreiranju novog sveta koji sa sobom nosi iznenađenja, a ne ka održavanju identiteta koje je uobličio i izopačio kapital.

Ako ovo deluje kao opasan i težak zadatak to je zato što on to i jeste. Ali možemo početi tako što ćemo odmah početi da se bavimo različitim prefigurativnim aktivnostima. Zapravo, takve aktivosti bi išle dalje od pre-figurativnosti – one bi mogle da započnu jednu spiralu, samoispunjavajuće proročanstvo u kojem su buržoaski načini subjektivacije razmontirani, a nove univerzalnosti počinju da se izgrađuju. Treba da učimo i ponovo naučimo kako da izgradimo drugarstvo i solidarnost umesto što radimo posao za kapital time što optužujemo i maltretiramo jedni druge. Ovo, naravno, ne znači da uvek treba da se slažemo – sasvim suprotno, moramo stvoriti uslove u kojima je neslaganje moguće bez straha od isključivanja i izopštavanja.

Moramo da razmišljamo krajnje strateški o tome kako koristiti društvene mreže – uvek treba imati na umu da, uprkos tome što im se od strane kapitalovih libidinalnih konstruktora pripisuje svojstvo egalitarijanizma, društvene mreže su teritorija neprijatelja, posvećena reprodukciji kapitala. To ne znači da ne možemo okupirati ovaj teren i početi da ga koristimo u svrhu proizvodnje klasne svesti. Moramo raskinuti sa „debatom“ koja je postavljena od strane komunikativnog kapitalizma, u koju nas kapital konstantno zavodi da uzmemo učešće, i setiti se da smo uključeni u klasnu borbu. Cilj nije „biti“ aktivista, već pomoći radničkoj klasi da se aktivira – i promeni. Izvan Vampirovog dvorca sve je moguće.

_____________________

Mark Fišer (Mark Fisher) je bio muzički kritičar, kulturni i politički teoretičar, pisac i bloger. Pripadao je paraakademskom pokretu Univerziteta Varvik koji se bavio ispitivanjem kibernetičke kulture (Cybernetic Culture Research Unit). Radio je kao nastavnik na Departmanu za vizuelnu kulturu na Goldsmitu (Univerzitet u Londonu). Tokom 1990-ih je pod pseudonimima objavljivao muzičku kritiku, da bi se tokom 2000-ih u potpunosti posvetio svom blogu K-Punk, na kome se bavio širokim spektrom filozofskih, kulturoloških i političkih tema.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Open Democracy novembra 2013. godine.

Sve vesti

AKTUELNO

Kulturni centar Rex, Maksima Gorkog 17a 15.11.2021. - 15.11.2021.

Sašaptavanje i jednodisanje: pletenje zavera, priča i demokratije

Razgovor sa Bronvin Moldin Ponedeljak, 15. Novembar 2021, 19h
4.11.2021. - 4.11.2021.

Od građana-novinara do ’preduzetnika zavere’: mračni preokret digitalne participacije*

On-line razgovor sa Dr Melisom Vol (Melissa Wall) // Četvrtak, 04. novembar od 19h
21.10.2021. - 21.10.2021.

Otkrivanje Amerike kroz dekonstrukciju teorija zavere - sa profesorom Ričardom Vulfom

Seminar putem interneta u okviru projekta NEZAVERENI u BG i L.A. Četvrtak, 21. oktobar od 19.30h Prijave na govorni.programi.rex@gmail.com