12. Oct 2020.

Šta da se radi?

Teško je, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema globalizmu, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, Kini, pluralizmu, medijima, bez prihvatanja, makar i nenamernog, dobrog dela stavova i posledica koje je donela Miloševićeva ‘antibirokratska revolucija’ iz poznih osamdesetih sa njenim ratnim epilozima.

Zoran Panović | danas.rs

Ali, to je bila ‘revolucija’ samo u imenu. U suštini radilo se o etatizaciji društva i restaljinizaciji partije u novim okolnostima.

Tom nasleđu nije se mogla odupreti ni antikomunistička DSS nakon Koštuničine pobede nad Miloševićem.

Masovno medijsko obeležavanje dve decenije od Petog oktobra opet je raspalilo maštu o novoj ‘revoluciji’, bez koje se navodno ne može promeniti Vučićev režim.

Jovo Bakić, član Glavnog odbora novoformirane Partije radikalne levice i njen neformalni lider, bar kao ozbiljan sociolog razume šta znači revolucija i ne frlja se tim pojmom, ma koliko slikovita elaboracija revolucionarnih tehnika i alata činila Bakićevu agendu ekstravagantnom, opasnom, jedinom realističnom, neophodnom ili neozbiljnom.

Bakić pokušava da reafirmiše ‘klasno pitanje’ kao urgentno, a revoluciju kao neminovnost razrešenja zaoštrenih protivurečnosti srpskog razorenog društva.

Prosto rečeno – ako promena Vučićevog režima ne znači i promenu divljačkog kapitalizma zarad novih socijalističkih odnosa, prave promene neće ni biti.

Tamo negde 2017, vek nakon boljševičke revolucije u Rusiji (1917), slovenački filozof globalne popularnosti Slavoj Žižek efektno je pokazao zašto je Lenjinova misao značajna i danas.

Za potencijalne srpske ‘revolucionare’ Lenjin je inspirativan jer se i oni suočavaju sa situacijom da nema očekivane svetske revolucije koja bi zapljusnula i Srbiju i odnela režim Aleksandra Vučića.

Država na čijem je on čelu delom i sračunato može biti geopolitički i ideološki dezorijentisana (razmagnetisana), ali ni blizu nije izolovana i iscrpljena, kao što je bio slučaj s ruskom, kad je Lenjin krenuo u osvajanje vlasti kombinujući trezvenu lucidnost i brutalnu revolucionarnu odlučnost.

Iako izraziti levičar, ni Jovo Bakić sigurno ne razmišlja bukvalno o nekakvoj boljševičkoj državi, niti Žižek govori bukvalno o Lenjinu.

Naprotiv, filozof superstar naglašava sve tragične bilanse realnog socijalizma kome je lenjinizam bio ideološki alibi, ali ono što Žižek smatra suštinski bitnim – to je nada da će se ‘istorijski subjekat’ ponovo naći u lenjinskoj delatnoj poziciji.

Pri čemu i potencijalni srpski revolucionari treba da znaju za Lenjinov citat da nema idealne revolucionarne situacije (pa otuda i iluzija da će nešto da idealno sazri, a upravo tu reč je negde pomenuo profesor Bakić).

Čak, paradoksalno, u Srbiji je revolucionarna situacija najbliža idealnoj ako se pobedi na izborima, a oni se pokradu. Ili se ne priznaje poraz.

I ta pobeda mora biti u uslovima koji nisu fer. To nas je naučila i 2000. i 2012.

Pandemija korona virusa kao da je dala ideološki vetar u leđa Slavoju Žižeku, koji u martu 2020. piše (i to pomalo ironično za Russia Today) da nas doba korona virusa stavlja pred izbor: Ili ćemo odabrati globalni komunizam – prerađeni i prilagođeni, ili darvinistički zakon džungle koji podrazumeva preživljavanje najjačih.

Nije svaki prevrat revolucija. Peti oktobar je revolucionaran samo u smislu deblokiranja tranzicije i pokušaja da se nadoknadi propušteni razvoj.

Ono što je bilo prilično oporo za DOS – to su famozni ‘krizni štabovi’ koji su upadali u institucije i firme.

Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga.

Ako se DOS vremenom nerado sećao kriznih štabova, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u sve čvršćem opozicionom stavu ‘da se ovo neće mirno završiti’, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije.

Ali, sećate li se te faze kriznih štabova i urbane legende da je poslednji Miloševićev premijer Mirko Marjanović imao odlične ruske veze koje su navodno datirale još iz sovjetskog perioda, da se družio sa sinom Leonida Brežnjeva, da je Černomirdin lično zvao ‘dosmanlije’ da urgira za Mirka.

Uglavnom, upozorenje je bilo jasno – da nikome ne pada na pamet da kod Mirka – metafore Progresa – šalje neki krizni štab.

Socijalisti i julovci tu priču samo što nisu pretočili u deseterac ne bi li i sebe ohrabrili.

Bilo bi interesantno videti kako bi revolucionarna vlast sutra reagovala na moguće slične urgencije iz sveta.

Ili je baš uverena da ih neće biti? Kao ni indulgencija?

Dakle, ako se posle prevrata ne promeni sistem (ono što su marksisti/lenjinisti zvali društveno-ekonomskom formacijom), nikakve revolucije nema (doduše, u odnosu na našu tradiciju, i sama promena odnosa prema famoznim javnim preduzećima bila bi revolucionarna).

Hoće li obračun s mafijaško-oligarhijskom hobotnicom koju opozicija poistovećuju s Vučićevom državom-kartelom biti i obračun s ‘divljačkim kapitalizmom’?

Da li će biti donesen samo zakon o ekstraprofitu ili će se ići na selektivnu nacionalizaciju? I kako bi kapitalistička međunarodna javnost gledala na sve to?

Koliko će ‘revolucionarna pravda’ da zahvati u prošlost?

Hoće li stranim investitorima biti upućen zahtev da humanizuju rad, da povećaju nadnice i skinu pelene radnicima?

I šta će biti ako se strani investitori ogluše o te zahteve?

Ako se uspostavi ‘narodni kapitalizam’ o kome je govorio još i Đinđić, a ne samo Dragan Đilas – to je i dalje kapitalizam.

Bez obzira na nove urednike i sudije.

Priča o revolucionarnosti dela opozicije zamagljuje revolucionarni karakter aktuelne vlasti, uprkos njenoj potrebi da se izborno legitimiše: Naprednjački režim ima nagon (koji je u biti revolucionaran) da se zaokruži na svim nivoima – do mesnih zajednica (pa otuda Šabac izgleda kao opozicioni Alamo), a drugo – suštinski bitno – jeste to da su naprednjaci izvršili neku vrstu socijalne revolucije s obzirom koliki su broj članova zaposlili, upodobili, omogućili im socijalnu promociju (stranka kao kanal vertikalne prohodnosti) i bogaćenje.

Ili što bi se narodski reklo – koliko su ih namirili.

Da li će i oni (ne samo vrhuška) mirno, kao ovčice, čekati Bakićevu revoluciju, ili će i oni uzeti duge cevi da brane svoje pozicije.

Tu već postoje osnove za ozbiljan društveni konflikt – naprednjačke nove klase i osujećene opozicione srednje klase koja nije podrazumevajuće levičarski nabrijana.

Na dobitnike privilegija jurišaće gubitnici privilegija.

Mogući bi bio i ishod da pravi pobednik na kraju bude klerikalno-domaćinska Srbija koju će Jovova socijalna revolucija interesovati kao što su Homeinija interesovali neislamski elementi u pobuni protiv Pahlavija.

Upravo Peti oktobar nije bio ‘obojena revolucija’ kako revizionisti u Srbiji naglašavaju.

Naprotiv, on je bio odocneli kraj onoga što je počelo u Gdanjsku.

‘Obojene revolucije’ počinju od ukrajinske ‘narandžaste’.

Za one koji se iz Srbije sekiraju za Lukašenka i Madura, sad je i obaranje Todora Živkova bila ‘obojena revolucija’.

Za njih je čak i obaranje Čaušeskog retroaktivno ‘obojena revolucija’, a model održavanja Asada je ono što Milošević nije dočekao.

Srpska crno-crvena opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova.

Ako je rad za ‘srpsku stvar’ u pitanju, komunizam se, ma koliko bio rigidan, da nekako tolerisati, pa i razumeti (Ranković, Ćosić, Milošević).

Ako je komunizam kojim slučajem bio modernizacijski, elastičniji i kosmopolitski (što je Titov ponekad zaista bio) i bez obzira na činjenice da titoizam nije baš uvek bio u koliziji sa srpskim nacionalnim interesima, čak naprotiv, takav komunizam će se s gnušanjem odbaciti kao ‘ideologija Latinke Perović’, ili će se još gore njime definisati evroatlantska struja u srpskoj politici.

Slabo ko u Srbiji pominje Nikolaja Gavriloviča Černiševskog i njegovo najznačajnije i najpoznatije delo – roman ‘Šta da se radi?’

Černiševski je uticao na mnoge – od Lenjina do Svetozara Markovića.

Za Srbiju danas Černiševski je bitan jer je govorio o ’emocionalnoj dinamici’ koja je na kraju kulminirala boljševičkom revolucijom.

Ta ’emocionalna dinamika’ ovde se zahuktava do tačke da izbori postaju nebitni.

‘Emocionalna dinamika’ je takva da je zaista nemoguće, sa strane režima, zamisliti da bi Vučić predao vlast ‘onima koji bi ponovo da opljačkaju Srbiju’.

Kod opozicije ’emocionalna dinamika’ razvija se u pravcu saznanja da je apsurdno voditi dijalog s diktatorom.

‘Vraćanje otete države građanima’, kako se to popularno kaže, teško da će poremetiti  prirodu poluperifernog neoliberalizma u ovom delu Balkana.

Što je u opozicionoj eshatologiji nultog časa jedna kvadratura kruga.

Iako vam niko ne brani da verujete u novi početak. Kao što mi je deda pričao da je pre Drugog svetskog rata i tokom njega bilo ljudi koji su poverovali komunistima da neće biti poreza. Kad oni pobede.

Izvor: danas.rs

Sve vesti

AKTUELNO

Online - livelab.app 19.4.2021.

Ćitajuća grupa - Nije to taj kamen Sizife

Karakteristike distopijske literature, poput bezizlaza, paradoksa, apsurda i drugih obeshrabrujućih ali i na otpor motivišućih temata, čini se da su danas postale deo naše svakodnevnice. Razlike izmedju fikcije i realnosti sve su manje, a još samo poneki futuristički koncept nije ostvaren ili realno moguć.
Kulturni centar Rex 1.4.2021. - 15.12.2021.

NEZAVERENI u L.A. i BG / dekonstrukcija teorija zavere i lažnih vesti

Tokom ove godine Kulturni centar Rex će, uz pomoć gostiju iz SAD kao i konsultanata i saradnika iz SAD i Srbije, istraživati fenomene teorija zavere i lažnih vesti sa različitih teorijskih i praktičnih-aktivističkih tačaka gledanja i u različitim profesionalnim, medijskim i aktivističkim poljima.
Kulturni centar Rex 13.1.2021. - 10.6.2021.

Čitajuća grupa Dobar loš z(n)ao: „ŠTA DA SE RADI?“

Nakon čitanja i diskutovanja romana „Očevi i deca“ I. Turgenjeva, čitajuća grupa „Dobar, loš, z(n)ao“ počinje zajedničko čitanje i komentarisanje nekada nadaleko čuvenog i uticajnog a danas skoro zaboravljenog romana Nikolaja Černiševskog „Šta da se radi?“. Roman je pisan 1862-3. godine, tokom boravka Černiševskog u zatvoru, i kao odgovor na „Očeve i decu“. Zakratko je, zahvaljujući piščevoj dovitljivosti u predstavljanju problema emancipacije izmakao cenzuri, da bi ubrzo, svega nedelju dana nakon izlaska iz štampe, bio zabranjen a autor je prognan na 20 godina u Sibir zbog prethodnog političkog delovanja.