25. Jan 2021.

Strašno ćutanje

Verujem, mnogo se roditelja/staratelja ovih dana pita i preispituje: da li je moje dete pretrpelo nešto slično; ako jeste, šta sam propustio/propustila da uradim da svoje dete, odnosno ćerku zaštitim? Statistike su nemilosrdne – svaka treća devojčica ili mlada žena doživela je da njihov lični prostor seksualnim ponašanjem (dodirivanje, trljanje o telo, priljubljivanje, naginjanje, unošenje u lice) ugrozi druga osoba (naravno, muškarac). Brojevi rastu u vezi sa drugim oblicima seksualnog uznemiravanja – slanjem poruka ili oslovljavanjem neprimerenim nadimcima, recimo. To je podatak iz istraživanja iz 2018. Autonomni ženski centar hteo je tada da se ispitaju „Percepcija i iskustvo mladih u vezi sa seksualnim uznemiravanjem“.

Dejan Ilić | Peščanik
Foto: Predrag Trokicić

Visok procenat mladih žena koje su doživele seksualno uznemiravanje nedvosmisleno daje odgovor na prvo pitanje roditelja. Verovatnoća da je vašu ćerku neko seksualno uznemiravao je velika. Na pitanje da li smo mogli, ne samo kao roditelji, nego kao članovi zajednice da uradimo nešto u vezi sa tim ne bismo li procente barem smanjili, ako ne i sveli na nulu, odgovor je ponovo poražavajući – mogli smo, ali nismo uradili praktično ništa. Zato bi se zgražanje nad pedagogom (kakvo skrnavljenje reči pedagog) koji je napastvovao svoje učenice moglo delimično razumeti i kao bežanje od ružne istine – ne samo od gnusne istine o pedagogu, nego i o nama samima.

Kako saznajemo iz vesti, (seksualno) zlostavljanje dece u takozvanoj glumačkoj radionici prvo pod krovom Radio Beograda, a kasnije i u privatnoj školi trajalo je decenijama. O tome se pričalo, ali ne javno. Dok nije svom silinom provalilo u javnost. Pa sad redom svi imaju potrebu da kažu kako je to nedopustivo i kako to nije bilo jednom i kako su oni spasavali svoju decu i ispisivali ih iz te škole kada bi čuli šta se tamo događa, ali to ne može da promeni ništa na stvari – sve do sad su ćutali. Zašto su ćutale žrtve, jasno je i o tome će nadalje uglavnom biti reč. Ali, to što su ćutali odrasli koji sada svom silinom cipelare razotkrivenog napasnika, a donedavno su ga svojim ćutanjem štitili, to je, naravno, deo problema i ujedno jedan od razloga što su i devojčice sve do sad ćutale.

Iako je seksualno zlostavljanje – zapravo bi mučenje verovatno bila prikladnija reč – u ovoj jednoj konkretnoj glumačkoj školi ekstremni vid zloupotrebe pedagoškog autoriteta i moći, istraživanje iz 2018. nam kaže da se seksualno uznemiravanje događa i drugde, u drugim školama. Svaka treća studentkinja, na primer, doživela je da zaposleni na fakultetu u njenom prisustvu „pričaju seksualne šale, ili gledaju [nju/njeno telo] na način da [joj] je neprijatno ili skreću razgovor o studiranju na seksualne teme“. To je kontekst u kome je radila ova jedna konkretna glumačka škola. Pitati se sad zašto su devojčice ćutale, beskrajno je licemerno. Ćutao je ceo sistem. I ćuti i dalje. A povikom na napasnika zapravo se prikriva to strašno ćutanje.

Istraživanje iz 2018, ako dobro tumačim podatke, kaže nam još nešto. Veoma mali broj mladih umeo je na početku ispitivanja da kaže šta je to seksualno uznemiravanje. Tek svaka šesta mlada osoba navodila je neke od oblika seksualnog uznemiravanja. Ali, kada bi ih se konkretno pitalo da li su doživeli da ih se naziva neprimerenim nadimcima, ili da li su dobijali neželjene pozive ili poruke sa seksualnom konotacijom, ili da li je njihov lični prostor bio ugrožen seksualnim ponašanjem druge osobe – nezanemarljiv broj njih odgovorio bi potvrdno. Kada su ih potom opet pitali da li je to seksualno uznemiravanje, praktično svi bi odgovarali da jeste. Pokazalo se tako da i jedan kratki, dobro osmišljeni upitnik može znatno da uveća procenat mladih koji prepoznaju seksualno uznemiravanje.

Šta iz toga možemo da zaključimo? Vratimo se vesti o pedagogu-zlostavljaču. Njegove učenice-žrtve bile su neme iz više razloga. Umesto da se stidi i zanemi napasnik, od stida su zanemele one. Ali, stid nije nastao odjednom. One su bile uvučene u odnos za koji nisu imale reči da ga opišu. Pedagog je zloupotrebio poverenje i autoritet da im uradi stvari koje one nisu znale da imenuju. Kada se na kraju dogodilo najstrašnije, one se nažalost nisu osećale kao žrtve, već kao saučesnice. Ova podela krivice koja inače mora pasti samo na zlostavljača, nepodnošljiva je za žrtvu. Pod tim teretom, žrtva ostaje nemušta. Da bi progovorila, mora pronaći reči. Gde se traže te reči i na šta se one odnose? I da li treba da se dogodi najstrašnije, da bi žrtva počela da traži načine da opiše šta se dogodilo?

Napasnika će stići zaslužena kazna, u to ne sumnjam. Na njega se sručio i opravdani gnev javnosti. Kada se lavina gneva umiri a sudski proces krene svojim tokom, možemo pokušati da osmislimo i artikulišemo reči za sve devojčice (i dečake). Ovde se uglavnom sa gnušanjem odbacuje svaki predlog o seksualnom obrazovanju u školama. Seksualno obrazovanje uglavnom se zagovara kao prevencija od neželjene trudnoće i kao mera za sprečavanje širenja polno prenosivih bolesti. Sada vidimo, seksualno obrazovanje moglo bi da nauči decu i šta je to seksualni odnos uopšte. Šta bi se sve moglo videti kao seksualni odnos (suđenja u Hagu su, naravno, jednim drugim povodom, ponudila široku definiciju seksualnog odnosa i u vezi sa tim seksualnog zlostavljanja, što bi nam ovde, uprkos bitno drugačijem kontekstu, ipak moglo biti od koristi) i šta znači pristanak na to – bila bi jedna važna tema seksualnog obrazovanja.

Nadalje, u okviru seksualnog obrazovanja moglo bi se reći i šta to znači čuvati integritet vlastitog i tuđeg tela. Kako sve taj integritet može biti narušen i kako se od toga može braniti. Sa takvim znanjem, devojčice (i dečaci) umeli bi da prepoznaju i imenuju u početnim fazama ono što se opisuje kao seksualno uznemiravanje, te da bez srama o tome govore, jer – zašto bi se stideli znanja stečenog u školi. Opšte je mesto da ima izrazito kompetitivnih disciplina – poput sporta, glume ili baleta, recimo – gde su devojčice posebno izložene seksualnom uznemiravanju. Zar onda ne bi bilo dobro da svaki klub, glumačka ili baletska škola imaju obavezu da svojim mladim članovima objasne sve što je neophodno o integritetu njihovih tela? Osnovne, srednje i visoke škole se podrazumevaju.

U našim školama i na fakultetima, telo i seks su pod tabuom. U izvesnom je smislu zadivljujuća veština naših kreatora kurikuluma, te velikog broja nastavnika i profesora da izbegnu da govore o telu i seksu čak i kada se i jedno i drugo eksplicitno opisuje, recimo, u književnim delima. „Satirikon“ i „Dekameron“, na primer, jesu u programima studija književnosti, ali se na časovima i na ispitima u vezi sa tim delima govori baš o svemu, ali ne i o onome što u samim tim delima eksplicitno stoji. Slično je i sa čuvenim monologom na kraju „Uliksa“. Studenti i studentkinje čuće sve što treba i ne treba o narativnoj tehnici unutrašnjeg monologa, samo ne i o čemu to zaista blude misli proslavljene junakinje Jamesa Joycea. Ako su telo i seks pod takvim tabuima, ako je seks prokazan i prognan iz škola, gde mladi da nauče da kažu šta im se događa, pogotovo kada im se događaju ružne stvari?

To znanje, za sada, stoji im na raspolaganju samo u prezrenim žanrovima popularne kulture (poput rijalitija, na primer). Stoga ne čudi što devojčice (i dečaci) ne samo da ne umeju, nego što se, i kada umeju, ustručavaju da o tome progovore. Osnaživanje nije samo kada se stane uz žrtvu i pruži joj se podrška i poštovanje. Osnaživanje je i kada potencijalne (mlade) žrtve osposobite da prepoznaju napasnika i na vreme efikasno reaguju. Ne vidim da bi škole mogle imati mnogo važnijih zadataka od toga da osposobe devojčice (i dečake) da prepoznaju i imenuju zlostavljanje i zlostavljače. Ako se sada vratimo na pitanje sa početka: očigledno je da možemo i da imamo obrazovne instrumente da barem nešto uradimo i osujetimo barem neka od budućih zlostavljanja.

Autonomni ženski centar dao je smernice i za to kako bi se moglo osmisliti seksualno obrazovanje te osposobiti škole da budu osetljive i reaguju na seksualno uznemiravanje. Dakle, pitanje nije – možemo li? Pravo je pitanje – hoćemo li to da uradimo? Ako izaberemo da nećemo, onda se dalje možemo pitati kakva je naša uloga u praktično sistematskom zlostavljanju devojčica i mladih žena – ko smo mi u toj ružnoj priči?

Peščanik.net, 20.01.2021.

Sve vesti

AKTUELNO

Online - livelab.app 19.4.2021.

Ćitajuća grupa - Nije to taj kamen Sizife

Karakteristike distopijske literature, poput bezizlaza, paradoksa, apsurda i drugih obeshrabrujućih ali i na otpor motivišućih temata, čini se da su danas postale deo naše svakodnevnice. Razlike izmedju fikcije i realnosti sve su manje, a još samo poneki futuristički koncept nije ostvaren ili realno moguć.
Kulturni centar Rex 1.4.2021. - 15.12.2021.

NEZAVERENI u L.A. i BG / dekonstrukcija teorija zavere i lažnih vesti

Tokom ove godine Kulturni centar Rex će, uz pomoć gostiju iz SAD kao i konsultanata i saradnika iz SAD i Srbije, istraživati fenomene teorija zavere i lažnih vesti sa različitih teorijskih i praktičnih-aktivističkih tačaka gledanja i u različitim profesionalnim, medijskim i aktivističkim poljima.
Kulturni centar Rex 13.1.2021. - 10.6.2021.

Čitajuća grupa Dobar loš z(n)ao: „ŠTA DA SE RADI?“

Nakon čitanja i diskutovanja romana „Očevi i deca“ I. Turgenjeva, čitajuća grupa „Dobar, loš, z(n)ao“ počinje zajedničko čitanje i komentarisanje nekada nadaleko čuvenog i uticajnog a danas skoro zaboravljenog romana Nikolaja Černiševskog „Šta da se radi?“. Roman je pisan 1862-3. godine, tokom boravka Černiševskog u zatvoru, i kao odgovor na „Očeve i decu“. Zakratko je, zahvaljujući piščevoj dovitljivosti u predstavljanju problema emancipacije izmakao cenzuri, da bi ubrzo, svega nedelju dana nakon izlaska iz štampe, bio zabranjen a autor je prognan na 20 godina u Sibir zbog prethodnog političkog delovanja.