U samo nekoliko nedelja, u kulturnim institucijama i organizacijama u Srbiji došlo je do naglih i brutalnih promena personalnih i uređivačkih praksi i politika. Iako nije teško naći slične ili srodne primere drastičnih kršenja procedura i zakonskih pravila u poslednjih nekoliko godina i decenija (npr. KCSG i MSUB Beograd, KC Novi Sad, KC Požega itd), aktuelna učestalost ovakvih događaja kao i niza pratećih saopštenja i objašnjenja, ukazuju na ubrzanje fenomena koji možemo, paradoksalno, shvatiti na dva podjednako logična načina: jedan je da aktuelnoj vlasti (kao ni vladajućoj ideologiji a ni ideologiji vladajućih) uopšte nije stalo a drugi da joj je upravo vrlo stalo do kvaliteta kulturne politike i produkcije.