Do(Govorni) programi: Kako nestaje fašizam? Umetnički rad u političkim i ideološkim okolnostima

Živko Grozdanić: „Alegorija o premijeru“

U svom izlaganju na upravo održanoj „Rimskoj konferenciji o komunizmu" (http://www.communism17.org/en/) Slavoj Žižek je izneo tezu da opšti nedostatak poverenja u zvaničnu ideologiju u real-socijalističkim sistemima u istočnoj Evropi, nije bio glavni problem tog sistema već njegova osnovna poluga funkcionisanja i održanja. Bila tačna ili ne, ova teza podseća i na današnji fenomen naviknutosti i pomirenosti velikog dela stanovništva sve većeg broja država sa manipulacijama, lažima, nasiljem i uzurpacijom koji održavaju neoliberalnu ideologiju kao vladajuću. Tu vladavinu formalno može da predstavlja tzv. liberalni ili tzv. konzervativni establišment, oba skoro podjednako reakcionarna kada su u pitanju ekonomska ili militaristička politika centralnih zemalja globalnog kriznog kapitalizma ali sa dva lica namenjena striktno aranžiranom izlogu parlamentarne politike: jedno kosmopolitsko, tolerantno i dostojanstveno jer ubeđeno u svoju klasnu, kulturnu ili vojnu superiornost a time i u neizbežnost i neograničenost svoje post-hladnoratovske monopolističke vladavine i drugo, cinično i protestno, iskrivljeno difuznim očajem i besom zbog kontinuirane poniženosti i uvređenosti u areni tržišne izolacije i kompeticije, i naizgled spremno na bilo kakve lutrijske opcije ili klovnovske mahinacije, radi bilo kakve promene.

U sličnim ekonomskim i političkim okolnostima nastali su a negde i preuzeli vlast fašizmi dvadesetog veka.

Nastavljajući istraživanje i diskutovanje mogućnosti nEstanka fašizma, razmatraćemo koncept, sadržaj i efekte još jednog umetničkog rada nastalog u opisanim političkim i ideološkim okolnostima, koje su u nizu zemalja Evrope i sveta dovele na vlast manje ili više bizarne političke ličnosti - kao lokalnim uslovima prilagođene eksponente koncentracije kapitala i za njega vezane političke moći.

Rad Živka Grozdanića "Alegorija o premijeru" sastoji od minuciozne verističke izrade, gromke najave i medijski dokumentovane realizacije dramatičnog uništenja nekoliko poprsja premijera Aleksandra Vučića. Takav rad nije mogao proći i nije prošao nezapaženo, tim pre što je, po rečima samog autora, bio namenjen prevashodno pažnji i percepciji medija. Ipak, rad kao da se odigrao unutar svojevrsne slepe mrlje ili "mrtvog ugla" savremenog društva (ne samo) Srbije, smeštenih na ukrštaju iscrpljenosti stanovništva beskrajnim političkim i ekonomskim reformama, prevarama i eksperimentima - i preopterećenosti i korumpiranosti mnenja medijskim senzacijama. Malodušno pristajanje najvećeg dela javnosti na bilo kakve opsene i lakirovke koje koliko-toliko prekrivaju sumorni pejsaž svakodnevice čini da ironija, kritika ili protest podsećaju na mamuzanje iznemoglog kljuseta. Kada i sam pokušaj, kakav god, uzbunjivanja i otpora, po pravilu nailazi na ćutanje i ignorisanje, ili čak budi dodatno nezadovoljstvo, stanje se može razumeti ili kao takvo da slepu mrlju ili "mrtvi ugao" svi u stvari isuviše dobro poznaju tako da dodatna ukazivanja i mamuzanja nisu neophodna - ili kao bespovratan sunovrat demokratskih kapaciteta i vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i samog društva koje ga opslužuje i trpi. Iz gorenavedene Žižekove teze promalja se međutim i treće moguće rešenje, po kome su opsene i lakirovke upravo medij svojevrsnog društvenog ugovora, raširenog prihvatanja i participiranja u ideološko-političkom pozorištu iz niza specifičnih pojedinačnih i grupnih interesa, karakterističnih za fragmentaciju, prekarizaciju i atomizaciju postindustrijskog klasnog društva.

Ako se, kao i kod svakog umetničkog dela, upitamo šta nam autor ili autorka saopštava, uočićemo da se možda i sam rad koleba između dva moguća razumevanja problema koji objektivno i subjektivno otvara, dakle između nerazumevanja ili nezainteresovanosti usled otupelosti i mirenja, ili naprotiv, razumevanja i svojevrsne pasivne participacije, kao manje ili više svesno ili voljno izabrane egzistencijalne strategije. Razgovor bi trebao da istraži polje ovog kolebanja, kao polje sukobljenih političkih očekivanja i orijentacija, iz kojih izviru političke formacije i ličnosti pogodne za suočavanje vladajućih elita sa svakodnevnim ishodima samoproglašene bezalternativnosti.

Više o radu Živka Grozdanića i kratke biografije učesnika možete naći na fb stranici: https://www.facebook.com/events/1299380566772424/

U razgovoru učestvuju: Živko Grozdanić, Voja Bekvalac, Vahida Ramujkić, Svebor Midžić i drugi.

Priprema i moderacija: Nebojša Milikić

Video i dokumentacija rada i izjava autora:
https://www.youtube.com/watch?v=vwZa4rsmbHg
https://www.youtube.com/watch?v=WnDzbBw5t0E

Kratki CVi učesnika/ca razgovora:

Živko Grozdanić (1957, Vršac).
Akademiju likovnih umetnosti završio u Sarajevu 1983. godine. Osnivač i direktor Jugoslovenskog bijenala mladih od 1994-2005. godine u Vršcu. Od 2005‒2011. godine direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Osnivač Magazina za savremenu umetnost i kulturu "Košava" i "Art Context". Komesar Paviljona Republike Srbije na 54. međunarodnom bijenalu umetnosti u Veneciji. Kao komesar Paviljona Republike Srbije na 54.međunarodnoj izložbi umetnosti - la Biennale di Venezia 2011, za uspešno predstavljanje umetnika Dragoljuba Raše Todosijevića i prezentaciju, Paviljon Republike Srbije i umetnik su dobili prestižnu UniCredit nagradu. Osnivač Centra za savremenu kulturu Konkordija i Galerija Konkordija u kojoj je postavio preko 250 problemskih projekata i izložbi. U prostorima galerije Konkordija kroz rad I,II,III,IV,V i VI Bijenala mladih izlagalo je preko 800 umetnika. Na funkciji direktora MSUV u Novom Sadu sa svojim timom producirao je preko 150 izložbi i projekata. Kao umetnik izlagao je na preko 200 kolektivnih i samostalnih izložbi u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Montrealu, Torontu, Hamiltonu, Tokiju, Sent Petersburgu, Havani, Dortmundu, Budimpešti, Segedinu, Nikoziji, New Yorku, Edinburgu, etc. Od 2012. godine, vlasnik je i direktor Gera Museuma u Velikom Središtu, kraj Vršca.

Vahida Ramujkić (Beograd, 1973) umetnica angažovana u društvenoj sferi. Od 2001 do 2007 javno deluje kroz kolektiv Rotor u Barseloni. 2007. pokreće biblioteku udžbenika istorije i dugoročni projekat i istraživanje pod nazivom Istorije u raspravi koji se razvija kroz serije radionica (Banjaluka, Berlin, Beograd, Mostar, Rijeka, itd). Kroz takođe dugoročan projekat (i ujedno tehniku) Dokumentarnog veza od 2008. bavi se mogućnošću (auto)reprezentacije društvene realnosti (Bristol, Jerusalim, Varšava, Meksiko Siti, itd). Autorka knjiga Šengen bez muke, Oluja, povratak kući i druge strašne priče za decu, koautorka Olimpijskog vodiča kroz Barselonu, Uvezivanje, itd. Aktivna u grupi Ne-rehabilitaciji, Savezu antifašista Srbije, Učitelju neznalici, ReEX.

Svebor Midžić (1974)
Pohađao Školu za istoriju i teoriju umetnosti Centra za savremenu umetnost. Član redakcije časopisa za savremenu umetnost i teoriju Prelom (do 2004. godine). Zamenik direktora, a zatim direktor Centra za savremenu umetnost - Beograd (do 2005. godine). Zamenik direktora Filmskog centra Srbije (do 2007. godine). Urednik govornih programa Doma omladine u Beogradu (do 2008. godine). Član redakcije projekta „Kultura i umetnost u socijalističkoj Jugoslaviji". Bavi se istraživačkim i umetničkim radom.

Razgovor je deo (Do)Govornih programa Kulturnog centra Rex koji podržava Fondacija za otvoreno društvo