Razmišljati o „problemu Kosova" danas predstavlja jedan skoro tragičan zadatak. Tragičan zbog toga što ćete se - ma koliko sebe smatrali promućurnim - u refleksiji nad ovom temom uvek iznova susretati sa sablastima oličenim u raznoraznim „istorijskim nužnostima". Od devedesetih godina prošlog veka u javnosti se (sve više) odomaćila ideja „liberalno-kapitalističkog epiloga" ljudske istorije po kojoj je „nacionalni interes" postao neuhvatljiva ključna odrednica političkog života. Otud se i pre skorašnjih ratnih sukoba u javnosti odomaćio zlokobno neodređeno shvatanje primordijalnog, „vekovnog neprijateljstva između Albanaca i Srba". Ovaj diskurs i sad predstavlja jednu od upornih utvara koje nas drže u svojevrsnom zatočeništvu „sumorne sadašnjosti" u kojoj svi „obični građani" ovog regiona pate zbog visoke stope nezaposlenosti, niskog životnog standarda i opšte političke apatije. Ova zarobljenost u trenutku u kome više nema ni prošlosti ni sadašnjosti je u osnovi onog tragičnog koje se uporno očituje prilikom svakog nastojanja da se nešto suvislo kaže i pomisli o Kosovu. Ali, da li to znači da više nismo u stanju ni da zamislimo bilo kakvu vrstu alternativnog objašnjenja koje bi možda izbeglo duh(ove) „nužnosti"?

Jedan od izlaza iz ove situacije bi valjalo potražiti u nekoj vrsti diskurzivne diverzije, koja bi nas primorala da sakralnu uzvišenost naših slavnih istorija i naših „nacionalnih interesa" sagledamo iz perspektive krajnje profane i naizgled banalne svakodnevice. Drugim rečima, da bismo ostvarili alternativno razumevanje kosovskog problema, prethodno je potrebno da tvrdnje o mnogovekovnom ukrštanju nacionalnih interesa na prostoru Kosova, ili pak geopolitičke analize prilika koje se bespoštedno serviraju putem medija, razotkrijemo kao oblik manipulativnog uokviravanja mnoštva „trivijalnih" problema (stanja infrastrukture, komunalnih problema, uslova studiranja itd.). Naravno, ukoliko se ovaj iskorak učini, vrlo lako se završava u čudnom svetu u kome su „vesti sa lokala" važnije od „nacionalnog dnevnika". Ali ne treba se zavaravati - suština visokoparnih analiza koje za nas formulišu raznovrsni eksperti i analitičari se upravo ogleda u tome da se odustane od svakodnevice koju svi zajedno gradimo i onemogući demokratska verifikacija validnosti rešenja koje donosi sama vlast. Sa druge (teorijske) strane medalje, fokusiranje na konkretne probleme u jednakoj meri može da uputi na delovanje strukturnih procesa koji se isuviše lako ispuštaju iz vida kada se društveni problemi isključivo posmatraju odozgo.

Kroki za jednu zaboravljenu istoriju protesta na Kosovu

Za širu javnost, među prelomnim događajima u savremenoj istoriji oba naroda svakako su i demonstracije na Kosovu tokom šezdesetih i osamdesetih godina XX veka. Međutim, ključ po kome se sami protesti tumače često podrazumeva tezu o dva konkurentska nacionalizma upletena u borbu oko teritorije. Jedni su u tome videli srpski centralizam i težnju ka jačanju „neokolonijalnih pretenzija" i dominaciju nad manjinskim stanovništvom unutar okvira Srbije kao federalne jedince SFRJ. Kod drugih je svaki oblik bunta koji je dolazio sa albanske strane preinačen u ispoljavanje „albanskog secesionizma" i želje da se dominira nad manjinskim stanovništvom unutar same pokrajine.

Kada se malo bliže pogleda, najvećim protestima (iz 1968, 1981. i 1989. godine) redovno su prethodile velike ekonomske krize koje su se uglavnom ispoljavale u padu kupovne moći najvećeg broja građana bivše Jugoslavije, kao i u jačanju klasnog raslojavanja u vidu formiranja takozvane „crvene buržoazije". Naravno, niko ne spori da je pad standarda oduvek davao povodima za različite vrste „nacionalnih buđenja". Ipak, ovim objašnjenjem se u potpunosti zanemaruje činjenica da se jedan od osnovnih principa putem kojeg su ondašnje elite pribavljale legitimnost sistema zasnivao na tome da je u socijalističkom društvu pojava stagnacije i klasa bila teorijski i praktično nemoguća. Odgovor na ovaj prividni paradoks bi valjalo potražiti u specifičnosti našeg puta u socijalizam koji je pre svega podrazumevao određenu vrstu eksperimenta sa liberalnom ekonomijom, što je za posledicu imalo i srazmerno nestabilniji sistem, kao i veću koncentraciju resursa u rukama manjine (ovi resursi nisu nužno morali biti u formi novca, već i u privilegovanoj poziciji političkog i ekonomskog odlučivanja unutar strukture samoupravljanja). Štaviše, ukoliko se obrati pažnja na reforme koje su se odvijale od sredine šezdesetih, može se uvideti da je ondašnja socijalistička elita, po svemu sudeći, smatrala da se svaki oblik ekonomsko-socijalnih teškoća morao rešiti adekvatnom liberalizacijom ekonomske i političke sfere. Shodno tome, iz perspektive vladajućih struktura, zadržavanje sopstvenih povlašćenih pozicija - koje su se ideološki zasnivale na zvaničnom egalitarizmu socijalističkog društva - direktno je zavisilo od njihove sposobnosti da svaki vid socijalnog bunta protiv rastućih nejednakosti u jugoslovenskom društvu redefinišu ne-ekonomskim terminima.

Tako su protesti na Kosovu koji su se odigrali tokom 1968. godine -a koji se neretko uzimaju isključivo kao egzemplar za albanski nacionalizam - pored pomenute etničke i identitetske komponente zasigurno imali i socijalnu dimenziju. Nekoliko godina pre nego što će do ovih nemira doći, jugoslovenska vlast je u periodu između 1964. i 1965. godine, uvela čitav niz ekonomskih reformi čiji je cilj bio bolja integracija jugoslovenske privrede u svetsko tržište. Tako je došlo do liberalizacije carinskih stopa, dok je dinar zarad rasta izvoza bio devalviran u odnosu na dolar, što je na kraju rezultiralo značajnim povećanjem cena na malo. Posledice ovih poteza su se pre svega ogledale u opadanju životnog standarda stanovništva. Počevši sa reformama iz šezdesetih, sve veće jačanje autonomije preduzeća u samoupravnom socijalizmu je izrazito išlo na ruku kako bogatijim federalnim jedinicama i regionima, tako i sve užem broju sve bogatijih političara i tehnokrata.

Valjalo bi pri tom imati na umu da je upravo socijalni bunt protiv crvene buržoazije bio i jedan od osnovnih pokretača demonstracija koje su se odvijale u Beogradu iste godine. Međutim, dok se studentskim demonstracijama u Beogradu pridavala važnost i validnost kritike tadašnjeg socijalnog stanja, dotle su se događaji na Kosovu tumačili isključivo u nacionalističkom ključu. I najveći cinici bi se složili da je teško zamislivo da su parole usmerene ka menjanju celokupne društvene strukture i demontiranju „crvene buržoazije" koje izgovaraju beogradski studenti prouzrokovane isključivo lokalnim kontekstom. I da je, sa druge strane, ta ista socijalna komponenta kod demonstracija Albanaca na Kosovu izostala. Kosovo je, naposletku, bio jedan od najnerazvijenijih regiona SFRJ i ne-egalitarne posledice jugoslovenskog eksperimenta sa liberalizmom morale su se veoma snažno osetiti upravo na tim prostorima. Međutim, zbog potencijalno strukturalne povezanosti dvaju izliva bunta, vladajuće elite bivše Jugoslavije su već u to doba nastojale da svoju privilegovanu poziciju zadrže upravo tako što će razviti novu tehnologiju vladavine u kojoj su se društveni problemi tretirali kao partikularni nacionalni i identitetski interes. Time su se istovremeno ostvarivala dva važna cilja za očuvanje vlasti: svaki potencijalno opasni socijalni protest koji bi mogao da dovede u pitanje legitimnost same vlasti se vrlo lako mogao diskreditovati kao još jedno ispoljavanje „kontrarevolucionarnih" šovinističkih težnji, dok je u „ime pravednosti među naroda i narodnosti" moglo da se nastavi sa liberalnim eksperimentom samoupravne fragmentacije društva koji je uvećavao koncentraciju resursa u rukama manjine.

Ovo strateško opredeljenje socijalističke elite tek je poprimalo svoje konture tokom šezdesetih godina prošlog veka, međutim u decenijama koje su dolazile identitetski pristup komplikovanim društvenim problemima postao je u sve većoj meri sastavni deo institucionalnog sistema SFRJ, dobivši 1974. i svoje ustavno utemeljenje. Istovremeno, liberalizacija ekonomije omogućavala je intenzivniju saradnju sa međunarodnim kreditorima (pre svega sa MMF-om). Tako je, s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, Jugoslavija potpisala šest kreditnih aranžmana, od kojih je onaj iz 1982. bio najveći kredit koji je MMF dotad izdao nekoj zemlji. Nije zgoreg napomenuti i da je upravo u ovom razdoblju formiran neoklasični ekonomski pristup (danas poznat kao neoliberalizam) u okviru kojeg se temeljno režu svi javni troškovi i socijalna davanja, dok se po pitanju društvenog razvoja i političke stabilnosti tržištu pridaju skoro magična svojstva. Jugoslavija je usled svoje otvorenosti spram kapitalizma svakako bila podložnija novom duhu vremena.

Ovim se otvara prostor za alternativno tumačenje još jednog događaja koji se često uzima kao čist izraz nacionalizma. Reč je o demonstracijama koje su se na Kosovu odvijale tokom 1981. godine. Naime, prve dve godine osamdesetih su bile obeležene „procesom stabilizacije", nekom vrstom eufemizma za ono što brojni današnji „odgovorni i državotvorni" političari nazivaju merama štednje. Sasvim očekivano, (ponovo) je usledio rast cena na malo, porast nezaposlenosti (koja po običaju najviše pogađa mlade) i pad standarda. U martu te godine, grupa Albanaca na Prištinskom univerzitetu demonstrira protiv loših uslova u domu i menzi, ali i opšteg manjka perspektive koju socijalistička omladina ima u pokrajini. Ipak, kao i u slučaju šezdesetosme, republičke i pokrajinske vlasti su u potpunosti negirale bilo kakvu ekonomsku dimenziju ovih problema i ceo bunt su okarakterisale kao nacionalističku kontrarevoluciju. Rešenje za ovu krizu je shodno tome opet bilo na tragu „ekonomskih (liberalnih) reformi". Tako će te 1981. godine, Fadilj Hodža, tadašnji član predsedništva SFRJ i predsedništva SKJ - koji će u očima srpske javnosti do kraja decenije postati jedan od ključnih predstavnika albanskog secesionizma - tvrditi da se socijalni problemi ne smeju...

...rešavati vandalizmom, rušenjem te naše narodne imovine koju su svojim rukama stvarali svi narodni radni ljudi, zatim neprijateljskim i nacionalističkim akcijama, već naporima organizovanih socijalističkih snaga svih naroda i narodnosti Kosova u borbi za veću produktivnost rada, za sprovođenje mera ekonomske stabilizacije... ¹

Socijalno nezadovoljstvo Albanaca koje se ispoljilo na Prištinskom univerzitetu je bilo samo predznak ekonomsko-političke krize koja će potresti prostore bivše Jugoslavije kasnije tokom te decenije. Međutim, progresivno usvajanje liberalizma je ostavilo posledice na sam diskurs artikulacije socijalnih problema. Pred pad Berlinskog zida jugoslovensko društvo se našlo u veoma specifičnoj situaciji. „Obični građani" su i sami s godinama počeli da u sve većoj meri pitanja nezaposlenosti, cena i perspektive promatraju kao isključivi proizvod (manjkavosti) bratstva i jedinstva. Ali, veća promena se možda dogodila u redovima same elite. Naime, jedan deo rukovodstva, oličen u Anti Markoviću, bio je mišljenja da potpuno usvajanje tržišta može da se izvede na način koji bi i dalje držao pod kontrolom bujanje etničkog nacionalizma. Sa druge strane je stajao onaj deo elite, predvođen Slobodanom Miloševićem, koji je samu ideju dalje liberalne ekonomske reforme tretirao kao neraskidivo povezanu celinu sa otvorenim ispoljavanjem nacionalističke ideologije. Liberalni eksperiment samoupravljanja je u velikoj meri pogodovao upravo ovoj drugoj skupini, budući da su se složeni socijalni problemi radnih ljudi decenijama redukovali u identitetskom ključu, dok se svaki oblik nezadovoljstva nasilno gurao u domen nacionalizma.

Tako dolazimo i do onog istorijskog mesta rađanja prividnih nužnosti u odnosima Srba i Albanaca, zloslutnih protesta iz 1988. godine. Miloševićeva struja u KP Srbije je medijski podgrevala srpski nacionalizam time što je upućivala na strah od majorizacije u pokrajini, kao i na navodno nepravedni status Srbije u okviru federacije unutar pravnog okvira Ustava iz 1974. godine. Ovo nezadovoljstvo se ispoljavalo u nizu naizgled spontanih okupljanja Srba i Crnogoraca, koji su kulminirali velikim mitingom Bratstva i jedinstva na Ušću. Na planu ideologije ova događanja su se odvijala pod okriljem takozvane antibirokratske revolucije koja je i u nazivu i u sadržaju bila relativno komplementarna sa sve prisutnijim neoliberalnim pristupom ekonomiji.

Reforma zato, drugarice i drugovi, pre svega mora da bude raskid s iluzijama da politički činioci društva mogu uspešno, metodima dogovorne ekonomije da upravljaju privrednim procesima i odnosima (...) Odlučivanje u procesu reprodukcije mora da se vrati u ruke neposrednih proizvođača i njihovih preduzeća, njihovim motivima i interesima, sposobnostima da se hvataju ukoštac s rizikom, s konkurencijom, sa svim onim izvesnim i neizvesnim pojavama koje za sobom nosi tržišno privređivanje u svetu čiji smo deo.²

Preduslov za valjanu implementaciju tržišta koje bi ekonomiju izvelo iz krize ležao je u  centralizaciji Jugoslavije, što je odgovaralo težnjama jednog dela srbijanskog rukovodstva i intelektualaca. Zahvaljujući nacionalističkoj mobilizaciji, prostor za socijalni bunt, koji ne bi imao etnički predznak, bio potpuno zatvoren za većinu običnih aktera, o čemu svedoče i protesti podrške pokrajinskom rukovodstvu partije koje su kao odgovor na Miloševićevu politiku organizovali Albanci.

Zaključak: o subverzivnosti optimizma

Događaji iz 1988. i godina koje su usledile, obeshrabrili su (barem na neko vreme, premda nedovoljno kratko) svaku nadu da će Albanci i Srbi biti u stanju da zajednički formulišu rečnik koji bi artikulaciju sasvim konkretne socijalne nepravde pokrenuo na univerzalnijim - neidentitetskim - osnovama. Kako godine prolaze i potrebe za nacionalnom državom se podmiruju, balkanska svakodnevica nas sve više upućuje na to da glavni krivac za stalnu krizu, nacionalne tajkune i opštu nemaštinu ne može više toliko uverljivo da bude samo onaj Drugi, oličen u naciji ili etničkoj grupi. Zbog toga naš pogled u mučnu istoriju ne sme biti kratkovid, on mora da ide izvan krvi i zločina, ka još „težem" suočavanju - sa onim momentima u istoriji gde je postojala saradnja - ili makar mogućnost saradnje - u interesu ostvarivanja pravednijeg društva. Na tom putu mnogi će nas nazvati naivnima i nepopravljivim optimistima, ali upravo iskorak iz onog što nam se servira kao očigledno, može da nas izmesti iz tragedije u kojoj nema alternative sukobu.

Izvor: masina.rs