Predstavljanje knjige Džeremija Bentama "Odbrana homoseksualnosti"

U ovom radu, Bentam iznosi argumente u prilog reformi zakona o seksualnim prestupima i o homoseksualcima u Engleskoj u XVIII veku, i zastupa dekriminalizaciju sodomije koja je u to vreme bila kažnjavana vešanjem. On tvrdi da homoseksualni čin ne "oslabljuje" muškarce, ne ugrožava produženje ljudske vrste, kao ni postojanje institucije braka i iznosi do...kaze o njegovoj čestoj pojavi u Rimu i Staroj Grčkoj. Bentam se na utilitarnim osnovama suprotstavlja kažnjavanju homoseksualnosti, napadajući pre svega isključivost moralnog licemerja.

Govore: Sanja M. Bojanić (prevoditeljica knjige i filozofkinja), Adriana Zaharijević (filozofkinja) i Dušan Maljković (filozof, publicista i prevodilac)

Teme za razgovor:

1. Koliko je Bentamov tekst danas aktuelan za Srbiju, a koliko uopšte? Koliko on ima istorijsko-filozofski, a koliko aktuelnan političko-aktivistički značaj i gde? Da li danas možemo iz njegove misli crpsti relevantnu argumentaciju za projekat "gej oslobađanja" ili su njegove teze već integrisane u aktulenu dominantno liberalnu pozicioniranost gej pokreta ovde-i-sada?

2. Bentam svoju centralnu argumentaciju gradi na svojoj utilitarističkoj etičkoj teoriji, po kojoj je, pojednostavljeno rečeno, dobro ono što povećava količini zadovoljstva u svetu. Kako homoseksualni čin ne proizvodi ni "primarno zlo" tj. ne nanosi bol već izaziva zadovoljstvo kod "počinilaca", ne proizvodi ni opasnost po zajednicu jer je praktikuju samo oni koji u njoj uživaju, dakle niko nije primoran na nju. Na ovom tragu, mogli bismo reći da prisilna heteroseksualnost za drugačije orijentisane pojedince i pojedinke nanosi njima bol, te da Bentam dolazi do klasičnog liberalnog zaključka "svako prema svojim željama dok ne ugrožava drugog". (Komentar)

3. Nasuprot prethodnoj konstataciji, neki se danas u Srbiji samtraju ugroženim, jer tvrde da ih "uznemirava" tj. nanosi bol svaka vizuelna predstava homoseksualnog čina -- najčešće okarakterisana kao "gadost" -- i bilo kakvo javno političko angažovanje. Da li bi to moglo da se nazove tercijarnim zlom, "demoralizovanjem čitavog društva" -- jer to je deo repertiara koje ovakav pravac razmišljanja donosi i kako se tu Bentam drži?

5. Ukoliko prihvatimo tu emotivnu reakciju kao stvarnu, kako onda "primeniti" Bentamovu argumentaciju tj. da li je moguće ukloniti oba pola patnje -- homoseksualaca zato što su represovani i onih kojima emotivno smeta takva javna prisutnost? Da li se do toga može doći hijerarhizacijom bola -- čiji je veći i utemeljeniji, na primer?

6. Budući da smo otvorili problem gađenja i homoseksualnog čina, a da je to jedna o centralnih tema Bentamovog teksta, nameće se pitanje uspešnosti Bentamovog projekta da homoseksualnost "izbriše" sa liste kataloga odvratnog. On smatra da gađanje dolazi od predrasuda, jer čin nije odvratan onome koga upražnjava već ko o njemu misli. Drugim rečima, potrebno je o homoseksualnosti drugačije misliti. Da li možemo da kažemo da Bentam zapravo demonstrira veru u razum, te da smatra da argumentacija u prilog homoseksualnosti može u potpunosti izmeniti nešto što se čini i kao "emotivna" naučena tj. stečena reakcija -- gađenje?

5. Da li je danas politika ljudski prava odnosno politika identiteta pravi put tzv. "manjinske" emancipacije? Da li ona -- uspostavljajući Drugog, različitog od Prvog -- može obezbediti ravnopravnost? Ne ostaje li, uprskos dekriminalizaciji homoseksualnosti i samnjenju predrasuda i dalje određeni stepen "nepoverljivosti" -- pa i gađenja -- baš zbog ovakvog programa emancipacije? Da li je njemu superiornija alternativa politike univerzalizma, tj. ukidanja svih razlika i kretanju ka nečemu što možemo nazvati "identitet bez identiteta", kako sugeriše Badiju?

7. U Srbiji je u javnom prostoru danas aktuelna tema "gej brakova", koja u zakonodavnom smislu dolazi na red u okviru agende koju nameće evropska integracija. Iz Bentamove perspektive "odbrane homoseksualnosti" tu nema nikakvih problema. Međutim, da li je sama institucija braka izvor nejednakosti, budući da bračnim parovima daje više prava u odnosu na one koji su single tj. potencijalno izaziva bol ovih potonjih? Nije li gej brak danas prilog afirmaciji bračne zajednice -- nasuprot desničarskim vapajima da je to njen kraj! -- i proširenje njenog domena na istopolnost, gde jasno opstaje njegova binarnost? Treba li se, s druge strane, zalagati za tu, kako neke liberalne feministkinje kažu. "prevaziđenu patrijarhalnu formu" ili je vreme da gej pokret artikuliše ono što Fuko traži kada je u pitanju homoseksualnost -- invencija novih oblika životnih formi i zajednica?