PUTOSPEKTIVA #17

Marija Samardžić - Putnička kuća

Putnička kuća je poduhvat Kluba putnika koji se odvija jednom godišnje, počevši od 2012. godine. Novcem koji članovi zajedno prikupe od donacija korisnika sajta Kluba, unajmljuje se stan i od njega pravi privremena baza za istraživanje te kulture i okolnih kultura. U Putničkoj kući se boravi besplatno. Cilj Putničke kuće je povezivanje putnika svih država i kontinenata, međusobno upoznavanje i prepričavanje događaja i iskustava. To je jedan mali korak ka izgradnji globalne kulture samostalnih, istraživačkih, kreativnih putovanja. Putnička kuća je dosad ostvarena u Istanbulu (2012), Granadi (2013) i Tbilisiju (2014). U toku su pripreme za Putničku kuću 2015 u Atini.

O Putničkoj kući će govoriti drugarica Kluba putnika, Marija Samardžić, koja će ovom prilikom promovisati kampanju prikupljanja novca za pokrivanje troškova stanarine, struje, vode, gasa i interneta, kao i za osnovne životne namirnice i higijenska sredstva koji će tokom dva meseca biti dostupni posetiocima kuće. Novac možete donirati neposredno na Putospektivi, ili preko njihove indiegogo kampanje ili paypala. Sve informacije su na stranici sajta Kluba putnika.

Aljoša Milenković - Nas troje na putu

Porodici Milenković je putovanje u krvi, pa su svoju, sada 14-o mesečnu, ćerku Tonju vodili još dok je bila u maminom stomaku po Evropi. Još kao trudnica, Mina je sa Tonjom išla kolima, autobusom, vozom i avionom po Evropi, dok je otac/muž Aljosa, zbog svog posla putovao jos više. Posle Tonjinog rođenja, putovanja su se morala modifikovati, ali nikako i isključiti. Biti sa 9-o mesečnom bebom na proslavi Nove godine napolju na -15 stepeni, putovati sa malim detetom na 26-o časovni let avionom ili jednostavno provesti u automobilu 8 sati bile su i biće prave nepoznanice na koje su Milenkovići morali ili će morati da daju odgovore.
Deo onoga sta su otkrili, kao i delove ličnih iskustava sa putovanja, podeliće sa vama na sedamnaestoj Putospektivi.

Vladislav Potezica - Čudo na reci Han, priča o Južnoj Koreji

Potpuno je luda činjenica kako sam se našao u Koreji. Ne verujem da je to bila slučajnost, jer nekako sam uvek verovao da se stvari ne dešavaju slučajno, već da se sve dešava sa razlogom. Tako sam jedog letnjeg dana, 2012.godine, naišao na oglas na netu za stipendiju za postdiplomske studije u Koreji. Južnoj Koreji. Ne onoj odakle prete da će sravniti ceo svet svojim nuklearnim naoružanjem, već Južnoj, demokratskoj. Koreji koju svi znamo po Samsung telefonima, LG televizorima, Hyundai automobilima i naravno, po Gangnam Style-u. Moje znanje se o toj zemlji svodilo manje više ne to i budući da sam, od trenutka kada sam poslao poštom dokumenta, znao da ću biti primljen na studije i da ću narednih godinu dana provesti u toj dalekoj azijskoj zemlji, odlučio sam da ne bubam previše, već da sve o Koreji naučim, doživim, okusim, upravo na licu mesta.

Godinu dana koliko sam proveo u Koreji promenilo me je za ceo život. Za godinu dana upoznao sam bezbroj zanimljivih ljudi iz gotovo svakog kutka naše lepe planete. Ljude koji su me oplemenili i učinili boljim čovekom, od kojih sam mnogo toga naučio i koji su stvorili najlepši utisak o mom boravku tamo. Naravno da je osnovni razlog, zbog kojeg sam i otišao bio, da u Koreji završim studije, ali sve je to preraslo u mnogo više od toga. Putovanja, hrana, običaji, kultura, život stranca u Koreji..utisci su se samo ređali.

Shvatam da pored mene ima još dosta ljudi koji su živeli u Koreji i koji znaju o toj mističnoj zemlji još mnogo više od mene, ali to je moj utisak, za mene nestvaran, najlepši i način na koji mogu da uzvratim za svo pruženo gostoprimstvo je da upravo širim priču o lepoti ove zemlje.