Tribina i debata: NEMA REHABILITACIJE za ratne zločince i saradnike okupatora

Tim procesom, po mnogim mišljenjima - budući da za osuđene za ratne zločine ne može biti rehabilitacije - vladajuće strukture nastavljaju da zloupotrebljavaju državne institucije, pervertuju pravni i degradiraju već uveliko degradirani sudski sistem kao i sva humanistička dostignuća našeg društva. Inicijatori i akteri ovih procesa, u sadejstvu sa najvećim delom medija i uz ćutanje većeg dela stručne javnosti, prikrivaju ili ignorišu elementarnu istorijsku faktografiju, bezobzirno skrnaveći spomen na brojne žrtve četničkih zločina i zločina okupatorskih snaga u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori, ponižavajući njihove rođake i potomke kao i svakoga kome je stalo do očuvanja elementarne ljudskosti i pravednosti savremenog srpskog društva. Nažalost, šira javnost kao i većina građana Srbije neosetno ali često i svesno postaju voljni ili nevoljni saučesnici u tim i takvim manipulacijama.

Ukoliko se pročitaju tekstovi i preslušaju izlaganja i diskusije koje navodimo u ovoj najavi, pitanje koje se neminovno postavlja pred sve one pojedince, inicijative i organizacije koje se se do sada na razne načine suprotstavljali ovom, od vladajućih partija osmišljenom i sponzorisanom revizionističkom trendu, je: kako organizovati i strateški voditi borbu protiv dalje degradacije društva i države, protiv manipulantske,falsifikatorske, oportunističke i antiprosvetiteljske politike partija na vlasti, koje bezobzirno podvrgavaju sve stanovnike ove zemlje a posebno pripadnike mladih generacija opasnim ideološkim i političkim malverzacijama, čiji su preduslov i posledica dobro poznati iz brojnih istorijskih i teorijskih izvora kao fašizacija društva i kao sveprisutni i velikom broju ljudi sve prihvatljivi savremeni fašizam.

Tribina treba da omogući bolje sagledavanje problematike pred kojom stoje zainteresovani pojedinci, inicijative i organizacije (nažalost, na ovom spisku nema institucija, jer iste ili participiraju u opisanim manipulacijama ili se ponašaju kao da se sve to njih ne tiče). Glavni sadržaj tribine je razmatranje i analiza revizionističke ideologije, metodologije i prakse, u polju istoriografije, zakonodavstva, sudstva, "nezavisne ekspertize", medijskog izvestavanja itd. a mogući cilj tribine je da se zajednički razmatra kako se tom konkretnom i drugom vezanom problematikom sistematično i dugoročno baviti u datim okolnostima:
- ćutanje i pasivnost velike većine eksperata pravne i istorijske nauke,
- participacija vlasti i državnih organa u podrivanju temelja pravnog i sudskog poretka,
- učešće malog broja ljudi u inicijativama koje se protive rehabilitaciji ili malog broja protestanata na demonstracijama ispred suda (koji su u jednoj prilici morali i da se povuku pred agresivnim pretnjama desnih ekstremista, koje je, pretnje, protestantima inače "poverljivo" prenosila policija - čija je zakonska obaveza da sve prisutne aktere najavljenog skupa od takvih pretnji zaštiti),
- dugogodišnja normalizacija i dominacija revizionističkog i antiprosvetiteljskog diskursa u medijima, publicistici, obrazovnom sistemu itd. koji za posledicu imaju opštu etičku relativizaciju i rehabilitaciju kako istorijskih tako i savremenih fašistoidnih, pro-fašističkih i fašističkih ideologija i praksi.

Uvodni govornici-govornice i komentatori/ke na tribini će biti hroničari/ke i specijalisti/kinje različitih profila, koji/e su do sada i javno istupali/e i govorili/e u vezi sa datom problematikom:
- Dragoslav Dimitrijević Beli, pisac knjige o četničkim zločinima u okolini Beograda "Gde je moja mama? -prilozi za istoriju Avalskog korpusa", zatim knjige o narodnoj herojki Darinki Radović i njenim ćerkama Radmili i Stanki koje su zaklali četnici u porti crkve u Rajkovcu, kao i knjige o narodnoj herojki Sofiji Ristić, udovici i majci petoro dece koju su četnici osudili na smrt i ubili u selu Manojlovci kod Topole. Dragoslav je i živi svedok četničkog terora, koji se kao publicista redovno oglašava u dnevnoj štampi raskrinkavajući pročetničku revizionističku metodologiju i propagandu. Njegove priloge kao i činjenice iznesene u njima, za šest godina objavljivanja niko do sada nije demantovao ili pobio drugim argumentima.
- Aleksandar Sekulović, pravnik i član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije, autor analiza o pravnim aspektima donošenja zakonskih akata, inače suprotnih Ustavu Srbije, koji su prethodili svim aktuelnim procesima sudskih rehabilitacija (videti npr. http://pescanik.net/2009/05/rehabilitacija-draze-mihajlovica/)
- Branka Prpa, istoričarka, učesnica javnih polemika sa istaknutim zagovornicima rehabilitacija, http://www.slobodnaevropa.org/content/most_rse_polemika_o_rehabilitaciji_draze_mihailovica/24533777.html.

Kao komentatori u vezi pokrenutih tema govoriće Dragomir Olujić iz inicijative NE REHABILITACIJI (http://www.facebook.com/notes/protiv-rehabilitacije-dra%C5%BEe-mihailovi%C4%87a/protiv-rehabilitacije-ratnog-zlo%C4%8Dinca-dra%C5%BEe-mihailovi%C4%87a/100935290038816), Staša Zajević i druge aktivistkinje Žena u crnom, Svebor Midžić, radnik u kulturi, Milan Radanović, Goran Despotović, urednik sajta www.znaci.net. i drugi.

Osim navedenih tekstova, kao pripremu za tribinu preporučujemo:
- transkript izlaganja prof. Olivere Milosavljević na tribini Alternativne kulturne organizacije "Politička zloupotreba prošlosti: Rehabilitacija, relativizacija, fašizacija", održane 10. maja u Kulturnom centru Novog Sada: http://afans.org/vesti/rehabilitacija-olivera-milosavljevi-istori-arka-11052012
- intervju Svebora Midžića objavljen na blogu projekta Poseta Starom sajmištu http://www.starosajmiste.info/blog/intervju-sa-sveborom-midzicem-o-rehabilitaciji-draze-mihailovica/
- tekst Milana Radanovića o sudskoj rehabilitaciji Nedićevog ministra Momčila Jankovića http://www.starosajmiste.info/blog/sudska-rehabilitacija-ministra-momcila-jankovica-kao-vazan-korak-u-politickoj-rehabilitaciji-snaga-srpskog-kvislinstva/
- tekstove Gorana Despotovića o ratnim planovima i dejstvima četnika: http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Saradnja-cetnika-sa-Nemcima.html, http://blog.b92.net/text/12232/Mi-smo-Cicini-Cica-je-nas/, http://blog.b92.net/text/11926/Veliki-zaplet-i-veliki-rasplet/, http://blog.b92.net/text/12861/Bitka-za-Srbiju-%5b1%5d--blize-odredjenje-vrste-zbivanja-i-akteri/, http://blog.b92.net/text/12861/Bitka-za-Srbiju-%5b1%5d--blize-odredjenje-vrste-zbivanja-i-akteri/#k711532
- transkripte izlaganja istoričara Milivoja Bešlina i Srđana Cvetkovića kao i pravnika Dr Aleksandra Sekulovića na tribini "U susret 9. maju", održanoj 3. maja ove godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju (dostupni u nastavku ove najave).
- priloge Dragoslava Dimitrijevića u dnevnim listovima Danas i Politika http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/selektivno_prekopavanje_grobnica.46.html?news_id=240268, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ko_i_cime_manipulise_.46.html?news_id=, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/na_delu_je_revansizam_a_ne_pomirenje.46.html?news_id=226954, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mantra_o_mihailovicu.46.html?news_id=219935&action=print, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ko_je_palio_stragare.46.html?news_id=199413, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cekanje_pogodnog_trenutka.46.html?news_id=236898, http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/predsednik_po_volji_glasaca.46.html?news_id=242088, http://www.naslovi.net/2011-08-01/danas/stare-mantre-o-titu-i-partizanima/2711349 itd.

Takođe preporučujemo:
http://en.wikipedia.org/wiki/Chetniks#Axis_collaboration
http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&NR=1&v=Hh7RMR1pVeM
http://www.slobodnaevropa.org/content/most_rse_polemika_o_rehabilitaciji_draze_mihailovica/24533777.html
http://www.slobodnaevropa.org/content/rehabilitacije_kvislinga_odrice_li_se_srbija_antifasizma/24525465.html
http://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&NR=1&v=4l3wUF0SBGg
http://www.youtube.com/watch?v=j6AJenKlKIg&feature=related
http://www.facebook.com/notes/protiv-rehabilitacije-dra%C5%BEe-mihailovi%C4%87a/protiv-rehabilitacije-ratnog-zlo%C4%8Dinca-dra%C5%BEe-mihailovi%C4%87a/100935290038816
http://www.youtube.com/watch?v=VE_f18xqWiE&feature=
itd.

Molimo sve zainteresovane da se, ukoliko to već nisu i sami učinili, upoznaju sa problematikom putem čitanja predloženih tekstova i upoznavanja sa drugim materijalima dostupnim preko datih linkova, da bi tribina i diskusija bili što produktivniji u vezi sa predloženim ciljem. To je samo minimum najosnovnije argumentacije koji je sabran u kratkom vremenu i bez veće sistematičnosti a činjenica da i tako prikupljeni materijali sa lakoćom raskrinkavaju osione i bahate namere i postupke vlasti govori sa koliko prezira i nipodaštavanja te vlasti gledaju na sopstveni narod i na građane koje treba da predstavljaju i zastupaju.

Moderatori tribine i razgovora su Nebojša Dragosavac (Savez antifašista) i Nebojša Milikić (inicijator i koordinator programa u K.C. Rex).

Mr Milivoj Bešlin

U susret 9. maju, Danu pobede nad fašizmom

CZKD, 3. maj 2012.

  Jedan od najuticajnijih istoričara današnjice Erik Hobsbaum je napisao da je najveći progres koji je čovečanstvo doživelo u XX veku bio praćen i nezapamćenom varvarizacijom i željom ljudi da uništavaju druge ljude. Tragično i traumatično iskustvo XX veka podučava da je to bio period dominantno obeležen nasiljem i smrću, a ključni pokretač tragike minulog veka bila je ideologija fašizma. Zato je najbolje početi od dve jednostavne činjenice, koje su neoborive. Prva je da je fašizam apsolutno i potpuno zlo, jer je u njemu nemoguće pronaći bilo šta drugo sem smrti, nasilja i mržnje i drugo, da fašizam kao takav nažalost nikada nije do kraja poražen, da je permanentna borba protiv njega istorijska nužnost, te da je u tom kontekstu i antifašizam uvek poželjna, ali i neophodna društvena vrednost.
  Fašizam je kao ideologija i poredak, u prvoj polovini prošlog veka, bio rezultat krize kapitalističkog sistema, ali istovremeno i pokušaj njegovog spasavanja u vremenima akutnih kriza. Nije zbog toga slučajan porast desnice i ekstremne desnice danas, kada kapitalistički sistem, takođe, prolazi kroz jednu od cikličnih kriza. Pored razvijenog fašističkog pokreta u društvu i prijemčivosti tih ideja nezanemarljivom broju ljudi, dakle, snažnije legitimacijske osnove, mora postojati i želja vladajuće klase, pre svega predstavnika krupnog kapitala za savezom sa fašizmom. U međuratnom periodu kada se fašizam konstituiše kao ideologija, a u nekim zemljama i vladajući poredak, unutrašnje protivrečnosti u evropskim društvima, zbog tek završenog rata i nestabilne ekonomske situacije, narastaju. Kapitalizam u 20-im i 30-im godinama XX veka nije pronašao rešenje za siromašenje srednje klase, zbog čega se povećavaju unutarklasni antagonizmi u mnogim evropskim društvima, jačajući revolucionarne i komunističke snage, što je prirodno plašilo vlasnike krupnog kapitala. Zato oni preko svojih medija, političkih partija, intelektualnih krugova... markiraju tzv. neprijatelje, one koji su navodno krivi za opštu socijalnu devastaciju: Jevreje, masone, komuniste, homoseksualce itd. U dogovoru sa vlasnicima krupnog kapitala su i Musolini i Hitler došli na vlast. Zato je veliki filozof Maks Horkhajmer i rekao "Ko neće da priča o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti i o fašizmu". U tom savezu krupni kapital je dobijao apsolutnu potčinjenost radništva, njegovo udaljavanje od revolucionarnih levičarskih ideja i pokreta; a takođe je obezbeđivao i mogućnosti nove akumulacije kapitala putem planske privrede, ulaganjem u industriju naoružanja, kontrolu nadnica, ograničavanje konkurencije...
  Temeljni okvir svakog fašizma čini totalitarna nacionalna država u kojoj se pod kontrolu stavljaju sve sfere društvenog života. Dakle, konstituisanje države bez društva! Fundamentalni sadržaj fašizma čini autoritarni nacionalizam, jer je nacionalizam rodno mesto svakog fašizma, pri čemu ne bi trebalo izjednačavati te dve ideologije, ali svaki nacionalizam zakonomerno u svom krajnjem stadijumu završava u fašizmu. Važni elementi svakog fašizma su i mitski iracionalizam, militantni i borbeni antikomunizam i antisemitizam. I najvažniji element fašističke ideologije je rasizam - učenje da postoje više „superiorne" vladajuće rase i niže „inferiorne" rase koje se moraju potčiniti ili istrebiti, u čemu je i suština diskriminacije i nejednakosti. Nasuprot fašizmu, stajao je i stoji antifašizam kao pokret, nastao dvadesetih godina 20. veka, koji uključuje sve pojedince i organizacije u svetu koji su se pre, tokom i posle Drugog svetskog rata borili protiv fašističkih i rasističkih ideja. Pre početka rata 1939. antifašizam je bio izrazito antiratni i pacifistički pokret, jer je fašizam podrazumevao rat, pa je prirodno antifašizam zastupao ideju mira. Međutim, kada je rat počeo, antifašizam zastupa izrazito borbenu poziciju, tj. da se fašizmu mora suprotstaviti silom i da se on samo u ratu može konačno poraziti. Iz tog vremena je ostala čuvena rečenica antifašista: „Mir će biti totalan ili ga neće biti", ali je i utvrđena maksima da je samo aktivni i borbeni antifašizam smislen i istorijski utemeljen. Antifašizam nije nestao nakon poraza nacističke Nemačke i njenih saveznika. Intenziviranjem nacionalističkih ideologija, relativizacijom i normalizacijom fašizma, pojavom pogubnog desničarskog istorijskog revizionizma, antifašizam ostaje aktuelan kao pokret koji teži podizanju političke svesti i posvećen borbi protiv fašizma svim dozvoljenim sredstvima.
  U današnjoj Srbiji pod uticajem vladajuće ideologije autoritarnog nacionalizma, a svi živimo pod terorom dogme o „nacionalnom jedinstvu" već više od dve decenije, pojmovi i istorijski fenomeni se ne poznaju, ne izučavaju, ali se samopodrazumevaju. Tako su i fenomeni fašizma i antifašizma banalizovani i ispražnjeni od svakog realnog smisla i sadržaja. U takvim okolnostima je moguće manipulisati njima u težnji za konstruisanjem novog identiteta i „nove" istorije u kojoj se nasuprot stvarnoj, istraženoj i naučno verifikovanoj slici prošlosti, pojavljuje: „nacionalni antifašizam" četnika, „patriotska vlada" Milana Nedića, skrupulozni hišćanin Ljotić, otkrivaju se navodne grobnice komunističkog terora iz 1944. da bi se tom zemljom zatrpavale one još zjapeće jame načinjene u ratovima 90-ih godina prošlog veka. Uostalom ni te grobnice, kao ni skupo plaćene specijalne državne komisije za njihovo „pronalaženje", sa ciljem ugrađivanja u same temelje današnjeg društva i dominantne ideologije, ne služe prevashodno kompromitaciji socijalizma, te „mračne komunističke prošlosti", kako vole da kažu, nego služe normalizaciji fašizma, prirodnoj težnji svakog nacionalizma. I nije to samo srpski slučaj. Ne treba imati iluziju, ne rehabilituje vladajući nacionalizam četnike zbog istorijske pravde ili istine, kako tvrde, ne čak ni zbog samih četnika i njihovog komandanta, već prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nastavila da živi. Jer kada Draža Mihailović u Instrukciji svojim komandantima (majoru) Đorđu Lašiću i (kapetanu) Pavlu Đurišiću (20. decembar 1941), piše: „stvoriti Veliku Srbiju" ... „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata" ... „čišćenje Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa", itd. teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejni kontiniutet izražen kroz nepromnjene ciljeve te ideologije, do danas.
  Ipak, kao istoričar, odan prevashodno težnji za razumevanjem i objašnjavanjem prošlosti, moram da podvučem jasnu tačku razlaza između nacionalističkih revizionista i ljudi odanih metodološkim principima struke. Differentia specifica u odnosu na revizionistički talas nije i ne bi smela da bude ideološka, nego pre svega metodološka. Savremeni revizionizam nije utemeljen u istorijskim izvorima, on ne otkriva nepoznanice u prošlosti, već svojom isključivošću i simplifikacijama samo svedoči o aistoričnoj orijentaciji dela srpske istoriografije. Istoričara, naime, obavezuju njegovi izvori i elementarni principi struke. Zbog toga je uvek najbolje vratiti se izvorima. A šta nam oni svedoče?
  Uprkos tome što su nastali kao antiokupatorski pokret, dakle, ne antifašistički, četnička kolaboracija počinje još krajem 1941. uspostavom direktne komunikacije njihovog komandanta sa potpukovnikom Vermahta, Rudolfom Kogardom, u selu Divci 11.11.1941, kada je Mihailović izrazio želju da se u savezu sa Nemcima i Nedićem bori protiv „komunista", a sukob sa okupatorima je a priori odbijao, čak i ako bi mu ta borba bila nametnuta, kako je rekao. I to je de facto početak četničke kolaboracije. Pedantni Nemci su čitav taj razgovor uredno stenografisali, pa kome je stalo do izvora, nije teško proveriti istorijske fakte. Ali širinu opsega kolaboracije u Srbiji nikako ne bi trebalo svoditi samo na četnike. Reč je tu o mnogo širem pojmu. Najaktivniji članovi Srpskog kulturnog kluba, vodeće ideološko-nacionalističke organizacije, su kolaborirali ili gorljivo podržavali kvislinge; potom, čitava uticajna Narodna odbrana, vrh najveće stranke, Radikalne, koji je ostao u zemlji; desetine novinara u Beogradu su pristali da uređuju kvislinške listove uz saznanje da je nemački vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. javno obnarodovao Uredbu o štampi kojom "dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični: nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom". Ipak, ovi novinari su prihvatili svoje "arijevstvo", a neki od njih su u zaglavljima svojih dnevnih listova mesecima isticali parolu: Victoria! Nemačka pobeda-pobeda Evrope! Prema istraživanjima Olivere Milosavljević, 170 poimence navedenih saradnika rasističke i antisemitske Naše borbe (profesora, advokata, novinara, studenata, sveštenika...) dali su svoj doprinos listu u samo godinu dana izlaženja; dok je 533 ljudi potpisalo Apel srpskom narodu 1941. kojim su pozivali na kolaboraciju i uništenje antifašizma (oko 100 profesora Univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara...). Kada se ima u vidu ovako široki krug kolaboracije, bez hiperbolisanja možemo reći da je gotovo čitav srpski nacionalizam idejno i personalno završio u kolaboraciji, te su jasni motivi zbog kojih se njihovi ideološki epigoni i nastavljači danas tako nevešto, ali agresivno trude da relativizuju, obesmisle i preinače čitavu istoriju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.
  Često se danas među istoričarima čuje teza da se u kolaboraciju ušlo da bi se "sačuvala biološka supstanca naroda" - terminologija koju je Nedić koristio u javnim nastupima. Međutim, taj isti čovek je o partizanima govorio: "To su odrodi, komunisti. Satrite ih. To izdajničko seme satrite da bi naš narod živeo"; "satirite ih i ubijajte. Trebite taj kukolj iz srpske narodne njive. Vaša će se ruka posvetiti, a ime ovekovečiti" ... "utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima i tražite pomoć. Crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti do potpunog istrebljenja". Istovremeno je tvrdio u mnogobrojnim govorima da "dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, što nam je [...] pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta". Važno je istaći da su Nemci od kvislinga zahtevali samo poslušnost i pacifikaciju - sve ostalo, antisemitizam, rasizam je bilo izvorno i autentično uverenje i delatnost Nedića i njegovih saradnika. Njihov odnos prema Jevrejima i Romima, spada u najnečasnije stranice istorije ovih prostora. Čitava delatnost bila je javna, poznata i dostupna svakom pismenom čoveku u okupiranoj Srbiji, a danas i svakom istoričaru. Desetine Nedićevih uredaba o zabrani rada Jevrejima i Romima, o zabrani pohađanja Univerziteta za navedene grupe; konkursa za rad u državnim ustanovama koji su svi u sebi sadržavale obaveznu klauzulu: "da je srpske narodnosti i da je čisto arijevskog porekla, tj. dokaz o rasnoj pripadnosti (da nije imao koga u porodici, svojoj ili ženinoj) jevrejskog ili ciganskog porekla". Ovi izvori, koje današnja istoriografije, uglavnom, prećutkuje, svedočanstvo su o delovanju organicističkog srpskog fašizma. Najzad, Nedićeva propaganda je napisala stotine tekstova o "velikom" Adolfu Hitleru, ali ni jedan o streljanjima civila u Kraljevu i Kragujevcu, oktobra 1941. Smrt đaka nije bio razlog ni da bar ministar prosvete ili njegov zamenik prekinu svoju kolaboraciju. Ne zaboravite ovo kada na dnevni red nakon rehablilitacije Draže Mihailovića, koji će protivno "volji" istorijskih izvora biti upisan u red antifašista i patriota; a čovek sebe nipošto nije nazvao antifašistom, dok je čak i njegova odbrana, a integralne stenograme sa suđenja, očito, niko ne čita, govorila da on nije bio patriota, već "upolovačeni izdajnik"... Dakle, setite se Nedićeve delatnosti kad se bude operacionalizovala javno izrečena ideja, predlog jednog od istoričara, državnih servisera, višegodišnjeg ministarskog savetnika, da bi i Milana Nedića što pre trebalo rehabilitovati, a ideološki istoriografski "servis" će mu već odrediti "novo" mesto u istoriji; ako je Mihailović mogao da postane antifašista, a da je živ sam bi se iznenadio tom determinantom, naći će se već neka odrednica iz državno-patriotskog vokabulara i za Nedića.
  Naposletku, valja se još jednom podsetiti, pobede nad fašizmom na ovim prostorima, koju su izvojevali jugoslovenski partizani, NOVJ pod komandom maršala Tita, koji su se beskompromisnom i u svetu proslavljenom antifašističkom borbom, jedinim autohtonim i samostalnim pokretom otpora u kontinentalnoj Evropi, ali i autentičnom socijalnom revolucijom, nametnuli kao stvaraoci nove Jugoslavije - tog neponovljivog emancipatorskog projekta, koji je odgovorima na istorijske izazove fašizma 1941-1945, ali i celokupnim posleratnim razvojem, narode ovih prostora udaljio od istorijske periferije, načinivši ih po prvi put subjektima, a ne samo objektima vlastite istorije.
Zbog toga je danas, kada nam se poručuje iz vrhova vlasti i od dvorskih istoričara, da je relativizacija istorijske istine i gotovo svih dostignuća naučne istoriografije poželjan obrazac mišljenja i kada sledstveno tome sudovi donose političke odluke konstituišući imaginativnu sliku istorije, što zakonomerno uvlači Srbiju u novi krug iracionalne mitologizacije, ključna pouka da su srpsko društvo, kao i domaća istoriografija pluralni, čak mnogo više nego što to izgleda na prvi pogled, te da je važno istrajavati na onim orijentacijama, strukturama i pojavama, koje su i do sada odsudno i prekretno doprinosile pluralizaciji našeg društva, ali i odbrani istoričareve struke, suočavajući ih sa neprijatnim, ali neophodnim realitetom, dajući time svoj doprinos koliko razvoju kritičke svesti, toliko i traganju za istinom u prošlim zbivanjima.

SRĐAN MILOŠEVIĆ, istoričar

U susret 9. maju, Danu pobede nad fašizmom

CZKD, 3. maj 2012.

    Više od dve decenije unazad u Srbiji su zanemarene i, u suštini, odbačene sve vrednosti antifašizma koje su proglašene za anacionalne komunističke podvale zavedenom srpskom narodu, iako je sam pojam antifašizam, ispražnjen od sadžaja i neretko sasvim pervertovan, ipak zadržan, kao neupitni izvor legitimiteta. Ukratko, antifašizmom je proglašeno ono što antifašizam nije, uz odbacivanje svega ili gotovo svega što antifašizam jeste. Te vrednosti izvornog antifašizma su internacionalizam, tolerancija prema raznim oblicima različitosti (iako ni u samom antifašizmu nisu sve razlike koje se danas smatraju legitimnim takvim oduvek smatrane), emancipacija od esencijalizovanja tih različitosti, i naročito, marginalizovanje nacionalnih, verskih, rodnih, seksualnih, političkih i drugih različitosti kao politički bitnih karakteristika i faktora moralnog ili ma kojeg drugog vrednovanja čoveka. Antifašizam je danas, dakle, u tradiciji onoga što on istorijski jeste, progresivna ideja i jedan moralni stav, mnogo pre nego ideologija, i podrazumeva konstantno širenje baze slobode i tolerancije. Sasvim zakonomerno, kao što je diskriminacija ključna reč fašizma, tako je antidiskriminacija ključna reč antifašizma.

    Odbacivanje antifašističkih vrednosti u Srbiji danas ima nekoliko pojavnih formi: od potpunog ideološkog svrstavanja na stranu fašizma i percepcija sopstvene ideologije kao fašističke (što je retka iskrenost), preko raznih prelaznih formi koje uključuju pogrešnu i pogubnu ideju da je rasprava o fašizmu i antifašizmu prevaziđena i anahrona, do u ponečemu najopasnijeg vida suštinskog odbacivanja antifašizma, a to je njegova nacionalizacija i upotreba pojma antifašizam u nacionalističke svrhe, što je očigledna i istorijska i logička nemogućnost.
Pojam antifašizam, kojim se rado kite oni koji uviđaju njegov legitimacijski potencijal, sveden je uglavnom na puku ideju da je dovoljno misliti da su Hitler, Musolini i njihovi sledbenici loši momci, pa je antifašizam već sam po sebi tu. Uostalom, nisu li Hitler i Musolini bili protiv Srba i nisu li, otuda, svi Srbi, osim možda nekolicine, i sami antifašisti? U kontekstu u kojem je nacija mera svih stvari, a nacionalizam ideološka forma koja to iskazuje, takav "antifašizam" lako prerasta u identifikaciju drugih naroda sa fašizmom, pa će se zavisno od potrebe za fašističke proglasiti oni nacionalni "drugi": Hrvati, Albanci, Nemci, Mađari, već prema potrebi: kao što su svi Srbi antifašisti, bili i ostali, tako su i svi ONI bili i ostali fašisti. Na isti način će kolaboracionistima biti proglašeni savremeni internscionalisti, u jeziku savremenog neofašizma - evrounijate, a za sledbenike nacizma proglašeni su i aktivisti LGBT pokreta.

    Osnova za razgovor o savremenom fašizmu i antifašizmu svakako je istorijski kontekst. Namerno proizvedenu konfuziju, ideološki neophodnu, po pravilu unosi i cinično "pametovanje" oko toga da je jedno namački nacizam, a nešto sasvim drugo italijanski "fašizam", iako ni najuporniji zagovornici te nominalne i u biti stvari mehaničke podele, podjednako i analitički i ideološki neupotrebljive, ne mogu objasniti koja je to suštinska razlika između nemačkog nacizma i italijanskog fašizma i, naročito, zbog čega je insistiranje na toj distinkciji toliko važno. A odgovor je jednostavan: suštinske razlike nema, a insistiranje na razlikama je potrebno radi unošenja konfuzije koja je neophodna kako bi se domaća kolaboracija iz perioda Drugog svetskog rata (u svim njenim formama) i sama odvojila od de facto delegitimizujućeg i kompromitujućeg pojma fašizam, kako bi se ideološko nasleđe kolaboracionista fašizma proglasilo za legitimno: nisu oni fašisti. A šta su?
Kolaboracija u toku Drugog svetskog rata, u veoma rasprostranjenoj interpretaciji, prosto je bila nužda, moralo se, spašavala se biološka supstanca srpskog naroda. Čak se sve više izbegava i pojam kolaboracija, a ako se i koristi, neretko se koristi "oštroumna" doskočica da su i partizani kolaborirali sa okupatorima, tj. da su i pregovori partizana sa jedne i okupatorskih snaga sa druge strane oko predaje zarobljenika, oko primirja ili oko priznanja partizana za ratujuću stranu zapravo bili kolaboracija, čime se ovaj pojam takođe obesmišljava. Sve to je u funkciji da se unese dodatna konfuzija, da se relativizuje smisao i zamagli suština: eto, ni antifašisti nisu baš bili toliko antifašisti, a ni fašisti nisu baš bili toliko fašisti. Sve je relativno, sve je podložno proizvoljnoj promeni.

    Osim ovog nacionalnog konteksta, posebno je problematičan i jedan širi okvir koji karakteriše sasvim neistorično i na svaki način štetno izjednačavanje fašizma i komunizma, odnosno fašističkih i socijalističkih režima. Koncept totalitarizma, analitički ne sasvim beskoristan, politički je zloupotrebljen, postajući jedan od najproblematičnijih pojmova u savremenoj teoriji. Naime, u istorijskoj perspektivi, podela na svet totalitarizma i svet liberalne demokratije, i sama je zamaglila suštinu, proglašavajući za jedino moralno ispravnu i jedino legitimnu liberalno-demokratsku polovinu, u čemu, zapravo, ima ne malo od totalitarnog načina razmišljanja. Jer danas je jasno da je efekat te uprošćene i redukovane predstave istorije, u konačnom ishodu, samo izostanak razumevanja unikatnosti zla fašizma, što otvara prostor za njegovo širenje.
Upravo u takvom međunarodnom kontekstu sprovodila se i sprovodi se takozvana "demokratska tranzicija" u Srbiji, koja je zasnovana na kriminalizaciji socijalizma i odbacivanju en bloc vrednosti koje su sa njim identifikovane. Antifašizam je jedna i svakako najvažnija među njima, budući da je antifašizam neophodan sadržaj demokratske svesti koja se navodno želi dosegnuti. Lišena antifašizma kao vrednosti, demokratska svest (ne samo kao politički, već kao najširi, filozofski koncept) obesmišljena je. Neuspeh demokratske tranzicije u Srbiji, realna opasnost koju za demokratiju predstavljaju sve radikalniji desničarski pokreti i partije u pojedinim evropskim zemljama mera je važnosti isticanja antifašizma kao vrednosti ali i mera pogubnosti ideološkog antikomunizma u kojem savremeni fašizam nalazi svoje ideološko opravdanje. Ukratko, problem je u tome što su mnogi savremeni protivnici totalitarizma u mnogo većoj meri antikomunisti nego antifašisti. U histeričnom antikomunističkom transu kao da je ostvarena antiutopijska maksima iz Hakslijevog Vrlog novog sveta: "istorija, to je smuti pa prospi". Međutim, uspon evropskog fašizma pred Drugi svetski rat, ideološki odnos komunizma i fašizma, politika popuštanja fašizmu od strane zapadne demokratije tridesetih godina i konačno Drugi svetski rat suviše su značajno istorijsko iskustvo da bi se moglo i smelo redukovati i uprošćavati.
Savremeni stav da stvarna istorija ne obavezuje previše, ali uz istovremenu svest da je istorijski legitimitet ipak važan, zakonomerno je otvorio vrata istorijskom revizionizmu, pomoću kojeg se kreira poželjna prošlost i ispravljaju navodne istorijske nepravde i tobožnje zablude. Ukratko, revizionizam je bio politički potreban u meri u kojoj je za istorijsku legitimizaciju bila potrebna drugačija istorija. Kada je reč o srpskom slučaju, počelo je u emigrantskoj publicistici i istoriografiji, prenelo se u Srbiju, gde upravo traje završna faza čiji su trenutno najmarkantniji aspekt aktuelne rehabilitacije. Njihova je težina sadržana u činjenici da se, bez obzira na nizak nivo pravne kulture u Srbiji, ipak rehabilitacijama obezbeđuje ne samo pravno utemeljenje revizionizma, njegovo stvarno i simboličko ozvaničenje, već se obezbeđuje i dodatni utisak o pravednosti tog čina, barem u onoj meri u kojoj se pretpostavlja da je pravo izraz istinske pravde.

    Sve ovo, i mnogo više, žalosne su posledice odbacivanja vrednosti koje otelotvorava antifašizam, dok je glavna karakteristika savremene revizije prošlosti bezočni relativizam. Uz neophodnu napomenu da sam i sam daleko od pomisli da postoji samo jedan način i samo jedan mogući pogled na svet, ipak se mora priznati da je stvarna istorija često postavljala pojedince i zajednice pred izbor dva puta, od kojih je samo jedan bio ispravan. Opasnost od fašizma je upravo takva istorijska situacija. U užem istorijskom kontekstu, iskustvo Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije je da nije bilo delotvornog antifašizma izvan NOV i POJ i Komunističke partije. Građanski antifašizam je bio marginalna pojava, bez efektivnog učinka. Međutim, kada se na stranu stave oni koji odbacuju borbeni antifašizam iz Drugog svetskog rata kao grešku, zabludu i nepotrebnu avanturu, savremeni moralni i saznajni relativizam sposoban je da retoričkim hokuspokusima sve to preokrene i nacionalističko proglasi za građansko, antifašističko, progresivno, evropsko, ukoliko je to poželjna ideološka paradigma.

    Antički sofisti bili su poznati po saznajnom i etičkom relativizmu. Načelo sofista bilo je: «čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu». Ova faza razvoja antičke misli imala je dve struje: jedna je bila intelektualno plodna i produbila je princip kritike autoriteta, a druga je bila jalova i danas je poznata po mehaničkom logičkom cepidlačenju koje stvarnost nije previše obavezivala. Savremeni nacionalistički antifašisti na tragu su ove pogubne struje saznajnog i etičkog relativizma. Ali, u svomi svom voluntarizmu oni su otišli još dalje od antičkih sofista i njihovih nastavljača kroz vekove: za njih je nacija mera svih stvari i to ne samo onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu, već i onih koje jesu da nisu i onih koje nisu da jesu. Jer tako im se može.

Dr Aleksandar Sekulović

PRAVNI I SRODNI ASPEKTI REHABILITACIJE DRAŽE MIHAJLOVIĆA

    Moj zadatak je da kažem nekoliko reči o pravnim i srodnim aspektima rehabilitacije Draže Mihajlovića i pripadnika Ravnogorskog pokreta, u koju svrhu je decembra 2011. usvojen novi zakon o rehabilitaciji. Ali, moram da kažem da sam tom zadatku pristupio sa izvesnom nelagodom i mučninom. Na to nisu uticali samo razlozi lične prirode: moje zdravstveno stanje, ili činjenica da sam o tome više puta govorio i pisao pa ću nešto od toga morati da ponovim, kao i činjenica da su na današnji dan, pre 70 godina, 3. maja 1942. godine četnici ubili mog oca Spiru Sekulovića, sudskog činovnika iz Kuršumlije. Glavni razlog je osećanje uzaludnosti ovog posla. Naime, do sada su brojne nevladine organizacije i udruženja gradjana, brojni ugledni pojedinci iz Srbije, iz susednih zemalja, pa i iz Evropske unije, kao i mnogobrojni svedoci dogadjaja iz drugog svetskog rata, digli svoj glas protiv proglašavanja kolaboracionističkog četničkog pokreta i njegovog vodje Draže Mihajlovića za antifašiste i protiv njihove pravne rehabilitacije. Sve je to bilo uzalud, ostalo je bez ikakvog efekta, a sva upotrebljena pravna, politička, moralna i razumska argumentacija odbila se od srpskog establišmenta kao od gumenog zida. Država Srbija, od trenutka kada je potpala pod duhovnu hegemoniju fanatizovanog srpskog nacionalizma i njegovog vojnog i paravojnog krila - četničkog pokreta, dakle, od pre nekih 25 godina kada je započela, kako kaže Basara, „revolucija ološa", od tog doba je Srbija postala strukturalno nesposobna da razlikuje istinu od laži, postala je zavisnik od lažnih predstava, mitova i idola, vodjena samo onim što je definisano kao interes srpskog naroda, kako taj interes shvata srpski fašizam. Naime, negde tokom 1992. godine na RTS-u, u specijalnoj emisiji, u udarnom terminu odmah posle dnevnika, pojavila su se dva visoka funkcionera koja su rukovodila orvelovskim „ministarstvima istine", tj. savezni ministar za informacije Dragutin Brčin i republički ministar za informisanje Ratomir Vico. Odmah se videlo da su njih dvojica došli da sredstvima informisanja i celom srpskom društvu daju neku veoma važnu instrukciju. A ona je glasila: „Sredstva informisanja, kada pišu o tekućim ratnim zbivanjima, ne smeju da se rukovode nekim apstraktnim principom istine, već moraju da se rukovode srpskim interesima, odnosno onim što je u interesu srpskog naroda. Kriterijum nije istina, već interes Srbije."

    Iz ovako institucionalizovane laži proizašle su i proizlaze sve konkretne laži, počev od toga da Dubrovnik nije granatiran, što je stranim državnicima, ne trepnuvši, govorio Borislav Jović, taj „žalosno nerazvijen mozak", kako ga je nazvao Miša Gleni, pa preko tvrdnje da su granatu na Markale ispalili Bošnjaci, do negiranja da se u Srebrenici dogodio bilo kakav zločin, i tako dalje.

    I šta je onda tu čudno i neobično ako se u društvu sistemske laži Draža Mihajlović i njegovi četnici proglašavaju za antifašiste, ako u onoj genocidnoj tvorevini postoji selo sa novim nazivom Draževo, a po gradovima ulice Četnička, Ravnogorska i sl., ako se usvoji zakon o rehabilitaciji i ako sada počne njegova ekspresna primena od strane jednog korumpiranog sudstva koje nije u stanju ni za deset godina da reši banalne imovinske sporove.

    Dakle, zakon o rehabilitaciji nije nikakav incident već sastavni deo strateške orijentacije srpskog nacionalizma u daljem rešavanju tzv. „srpskog nacionalnog pitanja" na pravcu koji je utvrdjen dokumentima Ravnogorskog pokreta, Memorandumom SANU i raznim deklaracijama nekih samoproklamovanih kongresa srpskih intelektualaca posvećenih „objedinjavanju srpskog etničkog prostora". Samo u tom kontekstu moguće je razumeti sve one pravne besmislice kojima vrvi ovaj zakon za koji sam jednom rekao da nije nikakav zakon, kao što ni „Marfijev zakon" nije nikakav zakon.

    Naravno, bilo je tu i drugih motiva za donošenje ovog zakona, počev od toga da neki, kao Slobodan Homen, očekuju povraćaj imovine svoga dede, do toga da će mnogi „eksperti" za Ravnogorce postati medijske zvezde, da će se njihove knjige o djeneralu štampati u velikim tiražima sa velikim zaradama itd. Sve je to sastavni deo moralnog ponora u koji srpsko društvo vuče ovaj zakon. U odnosu na nasilje nad pravom i pravnom logikom koje je njime izvršeno, odluka Kaligule da svog konja proglasi za senatora izgleda kao bezazlena šala.

    Da počnemo od predmeta ovog zakona definisanog u članu 1 stav 1 koji glasi:

    „Ovim zakonom uredjuju se rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona."

    Već u ovoj početnoj odredbi sadržana je sva apsurdnost ovog zakona. Naime, zakon stavlja u zadatak sudu da odlučuje o političkim, religioznim, nacionalnim i ideološkim pitanjima, odnosno o nečemu o čemu sud nema pojma. A da bi tragikomika ove manipulacije sudstvom bila još veća, odlučivanje o tim delikatnim pitanjima nije povereno nekoj najvišoj sudskoj vlasti, na primer Ustavnom sudu ili Vrhovnom sudu koji bi u kolektivnom sastavu od pet ili deset sudija možda nešto i znali o politici i ideologiji, nego je odlučivanje o tome povereno jednom jedinom sudiji, tj. sudiji pojedincu. Dakle, o pitanjima koja su svetsko-istorijskog značaja, jer kvislinštva nije bilo samo u Srbiji već i u drugim zemljama Evrope okupiranim od strane fašizma, o pitanjima koja razdiru društvenu svest u Srbiji i o kojima nema saglasnosti izmedju onih koji se njima profesionalno bave, odluku će doneti jedan čovek i to po prekom postupku, presecanjem Gordijevog čvora. On to drugačije neće ni moći da učini jer se on, po definiciji, bavi pravom i pravnim normama, a ne politikom, ideologijom i sličnim pitanjima. Njemu je, šta više, zakonom zabranjeno da se bavi tim pitanjima. Naime, u članu 30. Zakona o sudijama kaže se: „Sudija ne može biti član političke stranke, niti politički delovati na drugi način, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknadu."

    I sada se postavlja prosto pitanje: Kako može sudija, kome zakon zabranjuje da se bavi politikom i svim drugim što liči na politiku, kako može meritorno da proceni da li je neko osudjen iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga? Pošto u zakonu o rehabilitaciji nema dodatnog uslova koji bi mogao da glasi „pod uslovom da nisu počinila neko drugo krivično delo", to je sudiji dovoljno da samo konstatuje da su kod nečije osude bili prisutni i politički ili slični razlozi pa da odmah naredi rehabilitaciju. A to uopšte neće biti nikakav problem jer su zaista svi fašistički i nacistički glavari i njihovi pomagači osudjeni na robiju ili smrtnu kaznu pre svega iz političkih i ideoloških razloga. Oni koji su sudili i presudili Geringu, Hesu i ostalima u Nirnbergu, maršalu Petenu u Francuskoj, Kvislingu u Norveškoj, Musertu u Holandiji, ili oni koji su Musolinija jednostavno likvidirali bez ikakvog sudjenja, bili su, isto kao i oni koji su sudili Draži Mihajloviću, njihovi zakleti politički i ideološki protivnici koji su ih na smrt osudili iz političkih i ideoloških razloga, tj. zbog saradnje sa okupatorom, a ne zato što su ti osudjeni nekoga lično lišili života.

    Kod takvog stanja stvari naš jadni sudija pojedinac neće imati o čemu da razmišlja i odlučuje. Zakon u članu 9 kaže da se uz zahtev za rehabilitaciju prilažu dokazi o opravdanosti zahteva. A pošto zakon ne kaže kakvi dokazi i kakvog kvaliteta, to će u praksi značiti da je dovoljno u sud dovesti jednu osobu koja će izjaviti da je taj i taj osudjen iz političkih i ideoloških razloga i - stvar je završena. Neki put neće ni to biti potrebno: ako, na primer, Srpska pravoslavna crkva podnese zahtev (jer je član 7 zakona na to ovlašćuje) za rehabilitaciju popa Maca Vukojičića iz Pljevalja, koji je tokom rata zaklao šest žena i koga su partizani zatim likvidirali, biće dovoljne i notorne činjenice koje se u pravu ne dokazuju. A notorne činjenice su da je SPC tog popa proglasila za mučenika i da su partizani bili ateisti, iz čega sledi logičan zaključak da je pop likvidiran iz religioznih razloga, što znači da će automatski biti rehabilitovan. A da li je on nekoga zaklao ili nije zaklao, to uopšte nije bitno jer zakon ne obavezuje sudiju da se time bavi.

    Što se tiče rehabilitacije Draže Mihajlovića za sudiju će biti dovoljna izjava potpredsednika SPO Aleksandra Jugovića, koji i likom i ubedjenjem neodoljivo podseća na onog Norvežanina Andersa Brejvika, da je Draža streljan iz političkih razloga, ili poznata tvrdnja da je on bio školski drug sa De Golom (mada je Predrag Matvejević u jednom tekstu pokazao da je u pitanju obična laž). Ako to ne bude dovoljno, onda će sigurno biti dovoljna nedavna izjava pretedenta na titulu najumnijeg Srbina da je predsednik Truman, i to 1948. godine, odlikovao Dražu, a ne Tita, za njegov doprinos borbi protiv fašizma. I kako može sudija pojedinac da zna istorijski kontekst tog odlikovanja, ako to ne zna ni najveći srpski stručnjak za ćeranje. A istorijski kontekst je taj da je, posle Čerčilovog govora u Fultonu 1946. godine, u prvi plan stavljena borba protiv komunizma; da su u toj borbi prihvaćeni kao dobrodošli saveznici svi antikomunisti, uključujući tu i mnoge naciste koji su našli utočište u SAD; da je tu našla utočište i brojna četnička emigracija koja je formirala uticajan lobi koji je izdejstvovao da Truman odlikuje Dražu kao istaknutog borca protiv komunizma; da je 1948. godina bila predzorje jednog od najmračnijih perioda političke istorije čovečanstva - makartizma - kada je sproveden lov na veštice kao u doba Inkvizicije. A pošto sudija pojedinac sve to ne zna, a i ne sme da zna da je Truman Dražu odlikovao zbog njegove borbe protiv komunizma a ne protiv fašizma, rehabilitacija Draže Mihajlovića je gotova stvar.

    Lica koja imaju pravo na rehabilitaciju podeljena su u dve kategorije: 1) na one čija su navodna prava povredjena bez sudske ili administrativne odluke i 2) one čija su navodna prava povredjena sudskom ili administrativnom odlukom. Razlika izmedju ove dve grupe je formalna i sastoji se u tome što se prva grupa rehabilituje po sili zakona, a druga na osnovu sudske odluke, a i u jednom i u drugom slučaju sud nema šta da odlučuje već samo da proklamuje ono što mu je naredjeno.

    Za razliku od prvog zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine ovaj zakon predvidja da se po sili zakona rehabilituju i lica koja su na osnovu sudske ili administrativne odluke lišena slobode pod optužbom da su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa i držana u logorima ili zatvorima FNRJ u periodu od 1949. do 1955. godine. Dakle, iako ta lica formalno spadaju u drugu kategoriju, pa bi morala biti rehabilitovana na osnovu sudske odluke, zakon demantuje samog sebe i za njih predvidja rehabilitaciju po sili zakona.

    Ostaje nejasno šta je to što je političku klasu Srbije motivisalo da izadje u susret najortodoksnijim komunistima i da naknadno, po svom ćefu, piše istoriju jednog dramatičnog perioda. Jer, šta god se mislilo o sukobu sa Informbiroom, činjenica je da su u to vreme svakodnevno ginuli graničari Jugoslavije na granicama sa zemljama lagera i da je tih dana u Jugoslaviji trasiran put koji je nju bitno razlikovao od istočno-evropskih zemalja. Jednom rečju, u tom sukobu se nije radilo o ideološkom obračunu, već o sudbini zemlje.

    To, medjutim, današnju političku klasu ne interesuje. Budući da je ona duboko ogrezla u zločinima režima Milošević-Šešelj, za nju nema boljeg načina da izbegne pitanje sopstvene odgovornosti od toga da pažnju javnosti usmerava na stvarne, a još više izmišljene grehove Titovog doba, da otkopava tobožnje masovne grobnice i pronalazi zemne ostatke iz turskog doba ili iz doba Timočke bune i da ih pripisuje nekim izmišljenim „srpskim domaćinima" koje su komunisti pobili po završetku rata. Kao što je Draža Mihajlović, u presudnom istorijskom trenutku kada je trebalo slomiti fašizam, proglasio da je prvenstveni zadatak borba protiv komunizma (a to isto je bio prvi cilj i nemačkog nacizma i italijanskog fašizma), tako i danas kada sudbina srpskog društva zavisi od raskida sa „revolucijom ološa" i od suočavanja sa genocidnim zločinima u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici i drugim mestima, njegovi sledbenici tvrde da je najvažniji zadatak obračun sa Titovim periodom. A iz toga, kao i iz činjenice da informbirovci predstavljaju značajan birački potencijal koji može da odluči ishod izbora, proistekla je i ova rehabilitacija.

    Svim ovim materijalno-pravnim besmislicama u zakonu odgovaraju i besmislena procesna pravila. Naime, na postupak rehabilitacije primenjuje se Zakon o vanparničnom postupku, a samo ime tog zakona kaže o kakvom se postupku tu radi. To je postupak u kojem, po pravilu, nema dve suprotne strane i nema suprotstavljenih interesa, postupak koji je toliko jednostavan i beskonflitan da se često poverava stručnim saradnicima, a u nekim zemljama i javnim beležnicima. A da bi se stvorio privid dvostranosti i privid poštovanja antičkog pravnog načela „neka se čuje i druga strana", zakon predvidja učešće javnog tužioca koji će zastupati Republiku Srbiju. I tako, Republika Srbija, koja ovim zakonom izričito naredjuje obaveznu rehabilitaciju pripadnika kvislinških formacija, daje zadatak svom službeniku, javnom tužiocu, da je zastupa kao tobože suprotnu stranu. A o kakvoj se tu lakrdiji radi vidi se i iz člana koji predvidja besplatnu pravnu pomoć za podnosioce zahteva i oslobodjenje od plaćanja sudskih troškova, što otkriva ekstreman interes političkog establišmenta da se ukloni svaka prepreka kako bi se rehabilitacija obavila u najkraćem roku.

    Ali, to nije sve. Kulminaciju licemerja predstavlja član 30 zakona u kome se kaže: „Zahtev za rehabilitaciju, u skladu sa ovim zakonom, može se podneti i ako je doneta pravosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju podnet na osnovu Zakona o rehabilitaciji" iz 2006. godine.

    Ova odredba je prosto neverovatna sa stanovišta prava i pravne logike. U pravu je poznato da se pravosnažne sudske odluke izuzetno retko menjaju, da su za to predvidjeni vrlo oštri uslovi i da to može da se učini u vrlo kratkom roku nakon kojeg, kakva god bila pravosnažna odluka, nema više njenog menjanja.

    Sve to, medjutim, za današnju bahatu političku klasu jednostavno ne važi. Ako je ona u stanju da ovim zakonom omogući reviziju pravosnažnih sudskih odluka donetih pre šezdeset i više godina i to od strane druge države, ako ona ne zna da je protek vremena bitna pravna činjenica koja izražava princip pravne sigurnosti, onda takva politička klasa može da uradi sve šta joj se prohte. Ostaje samo da se pitamo zbog čega ova politička klasa, kad već ne poštuje vreme kao pravnu činjenicu, ne omogući pravnu rehabilitaciju osudjenih na Solunskom procesu ili učesnika Timočke i Hadži-Prodanove bune?

    Ali, vratimo se odredbi člana 30. Njen cilj je vrlo očigledan. Današnja politička klasa želi da bude što više rehabilitovanih, po mogućnosti više stotina hiljada pa možda i milion ili dva miliona, kako bi time narodu pokazala koliko je Titovo doba bilo pogubno za srpski narod i da današnje teškoće, sa 23% nezaposlenih, sa javnim dugom koji dostiže polovinu BND, sa narodnim kuhinjama i drugim sličnim blagodetima nisu ništa u poredjenju sa tim dobom.

    O besmislicama ovog zakona moglo bi se još mnogo toga reći, ali zadržimo se na kraju na samo jednoj činjenici. Kada je ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru, njegov predlagač je u obrazloženju izneo jednu nevidjenu laž: on je tvrdio da primena ovog zakona neće izazvati dodatne budžetske troškove! Takva laž mogla je da proizadje samo iz patološke sklonosti ka lažima srpskog nacionalizma i njegovog vojnog krila četničkog pokreta.

    Naime, ovaj zakon predvidja sledeće privilegije za rehabilitovane:

    - Vreme provedeno u zatvoru priznaje se kao penzijski staž u dvostrukom trajanju,
    - Onaj kome je priznat takav staž u trajanju od najmanje osam godina ima pravo na mesečnu novčanu naknadu od 50% od prosečne    mesečne plate u Srbiji u prethodnoj godini; sredstva za isplatu tog dodatka obezbediće se u budžetu Republike Srbije,
    - Pravo na zdravstvenu zaštitu, ako nisu osigurani,
    - Pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili obeštećenje za konfiskovanu imovinu,
    - Pravo na rehabilitaciono obeštećenje koje uključuje naknadu materijalne štete i nematerijalne štete za duševne bolove.
    Ova izdašnost, u vreme teške ekonomske krize, može u praksi biti multiplicirana kada dodje u ruke sudija koji će početi medjusobno da se takmiče u dodvoravanju sledbenicima četništva i njihovom duhu netolerancije.
    Da su onaj diktator Tito i njegovi komunisti, kao što su bili Moša Pijade, Rodoljub Čolaković i drugi robijaši monarho-fašističke diktature kralja Aleksandra, kada su došli na vlast poništili sve sudske presude kojima su bili osudjivani, da su doneli specijalan zakon o sopstvenoj rehabilitaciji i da su predvideli za sebe bogate novčane nadoknade za „duševne bolove" i za materijalnu štetu, odnosno za „rehabilitaciono obeštećenje" kako ovaj sramni zakon naziva nagradu za kolaboraciju sa okupatorom, to bi se danas pominjalo kao vrhunac beskrupuloznosti jedne bahate političke klase. Nadam se da će budućnost upravo tako oceniti i ovaj zakon i njegove autore.

Dr Aleksandar Sekulović