Umesto post skriptuma

Piše: Ljubica R. Kubura

Olju sam upoznala u redakciji dnevnih novina u kojima sam radila kao još nesvršeni student Fakulteta političkih nauka.

Prvi radni dan, preplašena stojim na vratima. Upućuju me da sednem na preostalu praznu stolicu.

„To je mesto Olivere Ranđić, nije danas na poslu. Kada dođe, naći ćemo ti drugo mesto“, govore mi.

Sad kad malo bolje razmislim, to je bio jedini dan da Olja nije došla u redakciju naših dnevnih novina.

Toliko je samo volela da radi. Utonula bi u posao, zanesenjački, predano, kao da se u njemu krila od prizemnih preokupacija, kojih je prepun život.

Kada se vratila, pogledala me je onim svojim milim, pomalo tužnim očima, koje kao da su neprekidno gledale neke stvari daleke i nedostižne. I ćuteći mi se pomalo izvinjavala što mora da sedne na svoje mesto. Imala je crveni džemper, ispod njega žutu majicu, a ispod nje cvetnu potkušulju. Sto boja, sto frizura, sto stilova, a jedna istina- Olja je bila poput velikog deteta.

Zvala sam je „gospođo“, ona mene „balavice“. Mnogo sam je zavolela.

Zajedno smo pisale tekst pred proteste 2008. godine. Taj nadaleko čuveni tekst. Konsultovale smo navijače, političare vlasti i opozicije, advokate, crkvene velikodostojnike, i na kraju zaključile- „neće biti većih nemira“.

A bilo ih je.

Od besnog urednika skrivale smo se u ormaru i smejale se kada smo ga iza vrata od raspale iverice slušale kako psuje. 

Jednog dana na kolegijumu, odluče da joj prepuste praćenje „crkvenih pitanja“. Olja je posao shvatila krajnje ozbiljno. Kad god bi joj zazvonio službeni telefon, poskočila bi sa stolice, stavila prst preko usta i zamolila nas da nakratko ućutimo. „Pomaže Bog mati“, rekla bi tada, dok su joj se na glavi tresle dve uvijene punđe zahvaćene u gumice fluorescentnih boja.  

Olja je bila sjajan novinar, a još bolji čovek. To često u ovoj zemlji ne ide jedno sa drugim, zato je ubrzo prešla u druge vode. Davno sam je srela kod spomenika knezu Mihailu, kako trči za studentima koji su protestovali. Sa glave joj je spala vunena kapa, ali ona je nemareći mnogo za to nastavila dalje i viknula mi u prolazu: „Šta se smeješ balavice jedna“.

Iz Narodne skupštine se vraćala uvek sa novom dogodovštinom. „Ljudi, general Delić me je slučajno pljunuo posred glave“. Sutra joj je intervju sa generalom krasio naslovnicu novina. Bila je radosna, ali pravila se da nije, skromna kao i uvek.

Olja je bila osobenjak. Uvek je bežala od ljudi, a oni su večito za njom jurili. Ode na more sama. Pitam je ljutito, „Gospođo, što me ne zoveš, da idem sa tobom“, a ona da me ne uvredi kaže, „ma ne bi tebi bilo lepo sa mnom, ja sam loše društvo“. Potom se vrati sa pet novih prijatelja. Naljutim se tada ozbiljno, a ona samo slegne ramenima i kaže „šta ćeš, nakačili se“.

Malo je dobrih ljudi na ovom svetu, zato je i nismo puštali da tek tako ode.

Volela je kako pišem. „Lepo ti je ovo balavice“, govorila je kad pročita moju priču, a ja onda poludim od sreće. Sebi nije umela isto da kaže.  

I evo sada, postade junak moje priče, koju ovog puta neće moći da pročita.

I bez nje bi svakako bila besmrtna, poput Besmrtne pesme Miroslava Antića koji me oduvek samo na nju podseća.

Malo je dobrih ljudi na ovom prokletom svetu Gospođo, a mi smo te tek tako pustili da odeš.