Autor: Branko MIlanović

Živimo u doba nejednakosti – ili nam bar tako često govore. Širom sveta, naročito u bogatim ekonomijama zapada, jaz između bogatih i svih ostalih godinama se produbljivao dok se nije pretvorio u provaliju, što izaziva strepnju, podstiče nezadovoljstvo i destabilizuje politički život. Nejednakost se krivi za sve, od pobede bivšeg američkog predsednika Donalda Trumpa i izlaska Velike Britanije iz EU do pokreta „žutih prsluka“ u Francuskoj i nedavno organizovanih protesta penzionera u Kini, zemlji sa jednom od najviših stopa dohodovne nejednakosti na svetu. Često se ponavlja da je globalizacija nesumnjivo obogatila neke od pripadnika elita, ali je u isto vreme osiromašila mnoge druge, pustošeći nekada moćne industrijske regione, i učinila stanovništvo podložnim populističkoj politici.

U takvim opisima ima dosta istine – ako posmatramo svaku zemlju ponaosob. S druge strane, ako se malo odmaknemo i pogledamo svet kao celinu, slika će biti drugačija. Iz globalne perspektive, nejednakost se u 21. veku kretala upravo u suprotnom smeru: u poslednjih 100 godina globalna nejednakost nikada nije bila manja.

Termin „globalna nejednakost“ odnosi se na dohodovne disparitete između svih stanovnika planete u bilo kom datom trenutku, uz potrebna prilagođavanja za razlike u cenama u različitim zemljama. Stepen nejednakosti izražava se Đinijevim koeficijentom na skali od nule, što je hipotetička situacija pune jednakosti kada svi imaju isti dohodak, do 100, što je još jedan hipotetički slučaj, situacija kada samo jedna osoba ostvaruje sav postojeći dohodak. Zahvaljujući empirijskom radu mnogih istraživača, ekonomisti danas imaju uvid u opšte trendove kretanja procenjene globalne nejednakosti u poslednja dva veka.

Od nastupanja industrijske revolucije početkom 19. veka, pa približno do sredine 20. veka, globalna nejednakost je kontinuirano rasla, a bogatstvo se koncentrisalo u industrijalizovanim zapadnim zemljama. Vrhunac nejednakosti dostignut je za vreme Hladnog rata, kada se svet delio na „prvi“, „drugi“ i „treći“, što približno odgovara podeli na tri nivoa ekonomske razvijenosti. Zatim, pre oko 20 godina, globalna nejednakost je počela da opada, najviše zahvaljujući ekonomskom usponu Kine, donedavno najmnogoljudnije zemlje na svetu. Globalna nejednakost je bila na vrhuncu 1988. godine kada je Đinijev koeficijent iznosio 69,4. Do 2018. godine opala je na 60,1, što je nivo nezabeležen od kraja 19. veka.

Dalje napredovanje ka većoj globalnoj jednakosti nije sasvim izvesno. Kina je već previše bogata da bi značajnije doprinosila daljem smanjivanju globalne nejednakosti, a druge velike zemlje, poput Indije, možda neće imati dovoljno snažan rast da bi efekti bili uporedivi s efektima rasta u Kini. Dosta zavisi i od toga šta će se dogoditi u afričkim zemljama; možda će upravo afrički kontinent pokrenuti sledeći veliki talas opadanja globalnog siromaštva i nejednakosti. Ali čak i ako globalna nejednakost nastavi da opada, to ne znači da će se tekući društveni i politički problemi na nivou pojedinačnih zemalja time razrešiti – štaviše, verovatnije je da će se dodatno produbiti. Usled ogromnih razlika u dohocima na globalnom nivou, čak i siromašni zapadnjaci su decenijama pripadali grupi s najvećim zaradama na svetu. Ali to više neće biti slučaj, jer rast dohotka u ostatku sveta polako potiskuje zapadnjake sa donjih i srednjih segmenata distributivne lestvice. U bogatim zemljama taj trend produbljuje polarizaciju između onih koji su prema globalnim standardima bogati i onih koji to nisu.

Tri epohe nejednakosti

Prva epoha globalne nejednakosti trajala je približno od 1820. do 1950. To je period njenog stabilnog rasta. U doba industrijske revolucije, oko 1820, nejednakost je još bila umerena. BDP najbogatije zemlje (Velika Britanija) bio je 1820. godine samo pet puta veći od BDP-a najsiromašnije zemlje (Nepal). (Danas ta razlika iznosi više od 100 prema 1.) Globalni Đinijev koeficijent 1820. je iznosio 50 poena, što odgovara današnjem koeficijentu zemalja s najvećom nejednakošću, kao što su Brazil i Kolumbija. Ipak, kada posmatramo svet u celini, to je bio prilično nizak nivo nejednakosti. (Poređenja radi, Đinijev koeficijent za Sjedinjene Države danas iznosi 41, a za Dansku, zemlju koja se ponosi svojim egalitarnim politikama, 27.)

Rast globalne nejednakosti u 19. i prvoj polovini 20. veka bio je posledica produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih zemalja (razlika u BDP-u po glavi stanovnika) i rastuće nejednakosti unutar pojedinačnih zemalja (razlika u dohotku između stanovnika unutar jedne zemlje). Razlike između zemalja bile su odraz onoga što ekonomski istoričari nazivaju velikom divergencijom – ogromnog rasta dispariteta između zemalja u procesu industrijalizacije u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i kasnije Japanu s jedne strane, i Kine, Indije, podsaharske Afrike, Bliskog Istoka i Južne Amerike s druge strane, to jest, regiona u kojima je dohodak po glavi stanovnika stagnirao ili čak opadao. Ekonomska divergencija ima i svoju političku i vojnu dimenziju, jer su imperijalne države u usponu lako osvajale druge zemlje i kontrolisale njihove ekonomije. To je period u kom su Evropljani zauzeli najveći deo Afrike i kolonizovali Indiju, jugoistočnu Aziju i deo Kine...

...

Ceo tekst dostupan je na sajtu Peščanik