Iako se čelnici Susreta (zapravo samo dva muškarca u godinama za penziju, koji su bukvalno autori, direktori, selektori i učesnici svih programa i svega) upinju da pokažu da ih je briga šta se u susednim zemljama o njima govori, šta umetnici i publika izvan Distrikta o poslednjim dogadjajima uopšte misle, gubitak ugleda je nepovratan.

Pobunu protiv Lečića kao člana žirija ne bih više ni komentarisala. Svi umetnici svih predstava istupili su i složno rekli da ne žele da ih ovaj kolega ocenjuje i to je njihovo pravo.  Bez obzira što se ona dva čelnika festivala upljuvaše da dokažu suprotno, nema te sile koja može da promeni stvarnost. Ovo više nije pitanje samo umetnosti i samo festivala. Ovo je pitanje velike promene za koju se žene javno, glasno i hrabro bore i koja ne sme biti zaustavljena. To čemu prisustvujemo evo već punih nedelju dana, upravo je pokazna vežba svega protiv čega su se žene i sve više muškaraca, pobunili.

Da rasčlanim: umetnici su se pobunili protiv kolege, zbog njegovog kontinuiranog javnog verbalnog nasilja nad koleginicom koja ga je optužila za silovanje. To što optužnica nije podignuta (neki kažu da je tačnije reći – stopirana je) mnogobrojne umetnike nije nateralo da mu poveruju. Lečićevi nedopustivi javni napadi koji su usledili, optužbe i difamacije da su mu žene i jevrejski lobi, a regrutovani i plaćeni, smestili aferu, dodatno su zagadili i ponizili festival. Ipak, suočeni sa javnom pobunom i to, ponavljam, umetnika iz svih predstava, dva vodeća čoveka festivala (direktor i njegov najvažniji saradnik), a u ime uprave festivala, poveli su rat koji je nemoguće dobiti. Nedelju dana slušamo i čitamo stravično vredjanje usmereno na svakog ko se usudio da ih kritikuje, bombardovani smo agresivnim, arogantnim, ratobornim istupima isključivo jednih te istih ljudi – ta tri muškarca – upravitelja, urednika i člana žirija, oni kao da su oteli festival i pretvorili ga u polje lične i privatne borbe u odbranu neodbranjivog. Oni, već nedelju dana, javno i bezobzirno, ponižavaju žene, vredjaju umetnike, vredjaju i inteligenciju publike, vrše jezivo verbalno nasilje, vulgarno minimiziraju užase silovanja, seksualni napad nazivaju “ko je koga i ko kome”, prostački ismevaju, a bogami i lažu, i sve to da odbrane šta?

Ne radi se ovde samo o Lečiću, ne bi se ovolika njihova mašinerija podigla samo zbog jednog čoveka, radi se o odbrani dosadašnjeg sistema u kome žena mora da ćuti i trpi i nemo pristaje na sve, inače će biti razapeta u javnosti, profesionalno marginalizovana, ponižena i odbačena, jer se usudila da se suprotstavi. Od ova tri muškarca, tri moćnika, čak DVOJICA su imala optužbe za seksualno nasilje, a treći ih pravda argumentom da on ima ” dve ćerke i krasan brak”, te kaže “svakom ko bi ih dirnuo, oko bih izvadio”. Da bi do vadjenja očiju došlo, moj direktore, potrebno bi bilo prvo da im poveruješ ako bi se, ne daj bože, nekad i požalile.

I to je suština svega. Moju ćerku ne dam (u teoriji, makar), tudjim ćerkama ne verujem i tačka.

A najtužnije od svega je to što u ovom koprcanju ta tri muškarca, medju njima egzistira i jedna žena. Umetnička direktorica festivala Rubina Sarajlić, inače veoma cenjena u profesionalnim krugovima, nemo posmatra devastaciju festivala i nema kako da kaže jednu reč. Zapravo se ove godine oglasila samo pre početka festivala, da kaže da je organizacioni odbor odlučio da ne objavi sastav žirija do pred sam početak (sic!) i to je sve. Nju više niko ništa nije pitao, ali je nisu ni ostavili na miru. Ta žena sa zvaničnim položajem lišenim suštine, dovedena je u poziciju rekvizite, ona je, deluje, primorana da bez reči sedi na press konferencijama moćnika festivala. Tako je poražavajuće i suštinski tragično gledati je kako, sa maskom na licu, ćutke pred mikrofonima gleda u pod, predstavljajući dekor u nedoličnim istupima i odlukama ta tri muškarca, bez svog glasa, bez mišljenja, bez otpora, jer je sasvim jasno da u potpunosti zavisi od njih. Činjenica da nju, jedinu ženu i to mladu medju pomenutim histeričnim prezrelim muškarcima, kao rukovoditeljku festivala novinari čak ništa ni ne pitaju, podrazumevajući da ona mora da ćuti, jasno znači: oni su gazde, oni su vlasnici i njene profesionalne sudbine, od njih zavisi da li će ova mlada žena biti oterana ili ne i zato i mora da ćuti. I to je suština čitave naše borbe, ona je pre svega borba za glas i te žene.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.