13. Jan 2022.

Draga Stefanović, “O nevoljama naše dece”

Usled oskudice i strahovite skupoće stanova danas je siromašno stanovništvo Beograda prinuđeno da živi po raznim šupama i vlažnim stanovima, ili da se po nekoliko porodica zbiju u jedan stan. Ovakve stanbene prilike ubistveno deluju po život i zdravlje naše dece i naše omladine. Ali nije sve zlo samo u rđavim stanbenim prilikama; rđavom stanu treba dodati rđavu i nedovoljnu hranu kojom se danas hrani ogromna većina našega naroda, jer je skupoća dostigla neverovatnu visinu. Ali vi vrlo dobro znate da gladna majka ne može imati hrane za svoje dete. I žena je prinuđena danas da ostavi svoje novorođenče onda kada mu je ona najnužnija i nezamenjiva još u prvom i drugom mesecu. Zbog ovakog načina života mortalitet naše dece ogroman je.

Novi plamen

Draginja – Draga Stefanović (Šimanovci, 1890 – Beograd, januar 1967), rođena Predojević, odrasla je u Sremu, ali se još kao dete preselila u Beograd i postala knjigovezačka radnica. Nije poznato koliko je imala godina kada je počela da radi, ali je rad dece tada bio uobičajena i široko raširena pojava, tako da je sigurno da je bila još devojčica. Čak i kasnije, tokom 1920-ih, Stefanović je pisala o ženskoj deci od 10 do 12 godina koja već počinju da rade u knjigovezačkoj industriji, i čije smene traju od 15 do 18 sati. Kako je rano postala radnica, Draga Stefanović je već sa petnaest godina bila aktivna u sindikalnom pokretu. Bila je članica Udruženja knjigovezačkih radnika Srbije, a verovatno je već tada došla i u dodir sa marksističkim idejama i sa Socijaldemokratskom partijom Srbije. 1908. godine, sa samo osamnaest godina, postala je članica uprave svog sindikata, i na tom mestu će ostati sve do izbijanja Prvog svetskog rata. Kada je 1910. godine osnovan Sekretarijat žena socijaldemokrata Srbije, ona je postala njegova članica, a ubrzo i sekretarka, čime je stupila na čelo ženskog radničkog pokreta u Srbiji. Bila je ključna ličnost ženskog marksističkog časopisa „Jednakost“, koji je izlazio i pre i posle Prvog svetskog rata.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, Draga Stefanović učestvuje u obnovi sindikalnih i političkih radničkih organizacija. Ponovo postaje članica uprave Udruženja knjigovezačkih radnika Srbije, te prisustvuje osnivačkom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) u Beogradu u aprilu 1919. godine. Tamo je izabrana za sekretarku Sekretarijata žena socijalista-komunista, a na Sindikalnom kongresu ujedinjenja izabrana je i za članicu Izvršnog odbora Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije (CRSVJ). Na Vukovarskom kongresu 1920. godine staje na stranu revolucionarne struje i postaje vodeća članica preimenovane Komunističke partije Jugoslavije. Tokom te godine, prilikom izbora za Konstituantu, predvodila je više predizbornih skupova KPJ, protestujući protiv toga što Kraljevina nije dala ženama pravo glasa. Pored opšteg prava glasa, naročito se bavila stambenim pitanjem, zalažući se za stvaranje sovjeta najmodavaca, koji bi bili zaduženi za rekviziciju stanova bogatih i izgradnju novih, socijalnih stanova.

Donošenjem Obznane potpuno je rasturen rad mnogih ženskih i sindikalnih organizacija, pa tako i Centralnog sekretarijata žena komunista, na čijem čelu je bila Stefanović, kao i CRSVJ. U junu 1921. godine postaje članica Zameničkog izvršnog odbora KPJ. To telo služilo je kao ad hoc centralni komitet oformljen nakon zabrane partije, te je time Draga Stefanović i zvanično postala najznačajnija komunistkinja u državi. U julu 1922. godine, njen izbor u Izvršni odbor i formalno je potvrđen na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ. Tako je postala prva žena članica Centralnog komiteta u istoriji Komunističke partije Jugoslavije.

U frakcijskoj borbi koja se razvila oko tumačenja lenjinističkog prava na samoopredeljenje do otcepljenja, našla se na strani Sime Markovića, odnosno na takozvanoj „desnici“ partije. Učestvovala je na osnivačkoj skupštini legalne Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ) u januaru 1923. godine, zbog čega je uhapšena od strane beogradske policije. Po puštanju iz zatvora u avgustu iste godine postala je članica Centralnog sekretarijata žena NRPJ. U isto vreme nastavlja da igra vodeću ulogu i u aparatu ilegalne KPJ. Međutim, na Drugoj zemaljskoj konferenciji KPJ, u maju 1923. godine, nije izabrana u Izvršni odbor. Razlog je mogao biti njeno hapšenje par meseci ranije, ali i činjenica da je na Drugoj zemaljskoj konferenciji prevladala levica, a da je ona bila članica desne frakcije. U svakom slučaju, nedugo potom ponovo je izabrana za sekretarku Sekretarijata žena KPJ.

Kako je došlo do pogoršanja odnosa između leve i desne frakcije, Stefanović je odbila funkciju sekretarke pod izgovorom bolesti. CK u početku nije prihvatio ostavku, ali se potom složio da na čelo Sekretarijata žena dođe Desanka Cvetković, predstavnica leve frakcije. Međutim, Stefanović je ostala članica Sekretarijata žena legalne NRPJ. Od jeseni 1923. godine, osnovala je i vodila Pokrajinski sekretarijat žena za Srbiju i Crnu Goru. U proleće 1924. godine, Draga Stefanović je organizovala protestne skupove širom Jugoslavije, čiji povod je bilo policijsko ubistvo (i moguće silovanje) tekstilne radnice Ljubice Ljubičić. Radilo se o skandalu međunarodnih razmera, ali za taj zločin niko nikada nije odgovarao, a jugoslovenska država je pokušala da ga zataška.

Iako na Trećem kongresu KPJ u Beču u maju 1926. godine nije prisustvovala ni jedna jedina žena, Draga Stefanović određena je za članicu novooformljene Komisije za rad među ženama. Treći kongres bio je svojevrsni pokušaj pomirenja levice i desnice, te je tako i Stefanović vraćena na najviše partijske položaje. Međutim, nova komisija nikada nije ozbiljnije počela s radom i najverovatnije je prestala da postoji do kraja godine. U julu 1927. godine, nakon Prvog kongresa Nezavisnih sindikata, Stefanović postaje predsednica Komisije za rad među ženama pri Centralnom radničkom sindikalnom odboru Jugoslavije.

Tokom 1928. i 1929. godine dolazi do novog pokušaja okončanja frakcijskih borbi, ovaj put direktnom intervencijom Kominterne. Iz rukovodstva su udaljeni mnogi ljudi koji su bili povezani sa levom ili desnom frakcijom. Dragin muž, Lazar Stefanović, ostaje deo partijskog rukovodstva neko vreme, da bi posle i on bio odstranjen odlukom Kominterne. U ovo vreme naprasno nestaju podaci i o radu Drage Stefanović, te je najverovatnije i ona isto udaljena iz partijskog rukovodstva kao „frakcionašica“. Ponovo se pojavljuje u periodu narodnog fronta: u oktobru 1935. godine bila je govornica na skupu za žensko pravo glasa održanom u Beogradu.

Kroz ceo period do izbijanja Drugog svetskog rata aktivna je u sindikatima i u Mesnom komitetu KPJ za Beograd. Uhapšena je praktično odmah po početku nacističke okupacije Beograda, kao „žena komunističkog poslanika (…) i sama sklona komunizmu.“1 Nakon puštanja na slobodu, sarađivala je sa ilegalcima u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, Draga Stefanović je bila članica Glavnog odbora Jedinstvenih sindikata radnika i nameštenika Srbije, te Saveza sindikata grafičkih radnika i radnica JugosIavije. 1951. godine isključena je iz KPJ kao pristalica Rezolucije Informbiroa, ali nije hapšena. Posle je bila aktivna članica Udruženja penzionera Jugoslavije, što upućuje na njenu makar delimičnu političku rehabilitaciju. Preminula je u Beogradu 1967. godine i sahranjena je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju.

Dragin suprug Lazar (1885-1950) bio je član Srpske socijaldemokratske partije od njenog osnivanja 1903. godine, osnivač KPJ i jedan od vođa desne frakcije dvadesetih. Od 1929. do 1944. živeo je u SSSR-u, a posle oslobođenja Jugoslavije bio je potpredsednik Jedinstvenih sindikata radnika i nameštenika Jugoslavije. Umro je na položaju člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije. Ćerka Drage i Lazara, Dušica (1913-1941) bila je doktorka biologije i radila je kao činovnica u Ministarstvu poljoprivrede. Pored članstva u KPJ, bila je aktivistkinja Omladinske sekcije Ženskog pokreta i članica prve redakcije časopisa „Žena danas“. U septembru 1941. godine, pokušala je da pobegne iz Beograda i prebaci se u partizanski odred, ali je uhvaćena i streljana na Banjici mesec dana kasnije. Draga i Lazar imali su još dece, ali njihova imena i sudbine nisu poznati.

Uprkos ogromnim zaslugama za komunistički pokret, borbu za žensko pravo glasa i protiv dečijeg rada u fabrikama, Draga Stefanović je posle smrti praktično zaboravljena. O njoj nije objavljena ni jedna naučna ni popularna monografija, a njene biografije obično su se svodile na jedan paragraf u fusnotama knjiga o ženama u radničkom pokretu. Jedini razlog zašto je sahranjena u Aleji narodnih heroja bio je taj što je tamo već bio sahranjen njen suprug. Iako je bila jednako značajna koliko i on, o Lazaru Stefanoviću se zna mnogo više. Po njoj nisu nazivane ulice i nije bila deo zvanične politike sećanja čak ni u socijalističkoj Jugoslaviji.

Fotografija je prvi put objavljena 1914. godine u Radničkim novinama, u članku o položaju dečje radne snage u tekstilnoj industriji u Leskovcu. Članak je nosio naziv “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika”

Kontekst:

Draga Stefanović došla je u kontakt sa feminističkim pokretom prilikom zajedničke borbe za žensko pravo glasa u novoj državi. U to vreme, vladala je podela ženskog pokreta na feministički, koji je smatran buržoaskim, i proleterski. Međutim, dva pokreta su blisko sarađivala oko istih ciljeva, poput borbe za univerzalno pravo glasa. 8. maja 1921. godine, ujedinjene organizacije održale su skupštinu žena, paralelno sa održavanjem Ustavotvorne skupštine. Među ženama koje su održale govor bila je i Draga Stefanović. Ona je govorila ne samo o reakcionarnom nacrtu Ustava koji lišava polovinu stanovništva prava glasa, nego i o socijalnom položaju žena u novoj državi: o zapošljavanju dvanaestogodišnjih devojčica u fabrikama, o nepostojanju osmočasovnog radnog dana, te o neplaćenom radu koje žene obavljaju u domaćinstvu i nakon završetka radnog vremena.2 Izvesno je da je u tom periodu Stefanović došla u dodir sa Društvom za prosvećenje žene i zaštitu njenih prava, feminističkom organizacijom nastalom 1919. godine.

Nakon što je u avgustu 1921. godine donesen Zakon o zaštiti države, komunistkinje su počele da se direktno uključuju u rad legalnih feminističkih organizacija. Tako su počele da sarađuju i u časopisu Društva za prosvećenje žene, “Ženski pokret”, gde su od komunistkinja dvadesetih najčešće pisale Desanka Cvetković i Draga Stefanović. “Ženski pokret” je objavio dva članka Drage Stefanović: “O nevoljama naše dece” u broju 4 iz 1924. godine i “Opština i naša deca” u broju 5 iz 1926. godine. U nastavku sledi tekst “O nevoljama naše dece”, koji je u stvari bio govor Stefanović održan na Zboru za zaštitu dece i mladeži u Beogradu te godine.

Članci komunistkinja u “Ženskom pokretu”, pa tako i ovaj, vrlo često su oprezni i bez tipično komunističkih agitatorskih poziva na delovanje. Razlog za to je što se radilo o legalnom listu legalne organizacije koji svakako nije nameravao da postane predmet progona na osnovu Zakona o zaštiti države. Stoga se u “Ženskom pokretu” neće naći tekstovi koji otvoreno pozivaju na komunizam i revoluciju. Međutim, članak svejedno predstavlja vredan teorijski izvor, ne samo zato što je pisan iz jasno marksističke perspektive, nego i zato što otkriva bitne podatke o životu dece u Kraljevini Jugoslaviji dvadesetih – koji je često, čak i pre puberteta, bio obeležen eksploatacijom njihovog rada u najbrutalnijim uslovima. Pored toga, članak govori mnogo i o položaju žena, koje su se u tradicionalnim društvima skrbile o deci i čija uloga se drastično promenila sa dolaskom industrijskog kapitalizma.

Stefanović u članku analizira i uticaj imperijalizma i imperijalističkog rata od 1914. do 1918. na položaj dece i generalno osiromašenje stanovništva, a naročito se bavi pitanjem ratne siročadi, odnosno razotkriva nemar države prema njima, i to na osnovu zvaničnih državnih podataka. Tako iznosi i šokantan podatak da je karađorđevićevska monarhija izdvajala 80 puta više novca za jednog žandarmerijskog konja nego za jedno ratno siroče. Pritom, navodi da skoro 95.000 ratne siročadi 1924. godine još uvek nije bilo ni na koji način zbrinuto od strane države.

Članak Drage Stefanović, kao i svi drugi članci iz časopisa “Ženski pokret”, dostupni su na portalu napravljenom povodom stogodišnjice časopisa i udruženja od strane Instituta za književnost i umetnost.

Članak:

Da bismo imali što jasniju sliku u kakvim se prilikama nalaze deca i omladina, potrebno je ma i sa nekoliko reči dotaći se prilika pod kojima živi danas ogromna većina našega naroda.

Dok su u privrednom životu vladali zanati i domaća radinost, deca su bar jednim delom uživala roditeljsku negu i zaštitu. U toj epohi ljudskog društva pitanje zaštite i nege dece nije ni postojalo kao najneposrednije socialno pitanje.

Razvitak industrije srušio je stare osnove zaštite dece i omladine, jer je pokraj oca otišla i mati na rad. I u tom momentu kad je žena usled nedovoljne nadnice svoga muža i sama morala otići u radionicu, fabriku i kancelariju, da zaradi hleba sebi i svojoj deci, u tom momentu dete je ostalo na ulici, jer je žena morala da ostavi kuću, da ostavi decu, kako odraslu tako i malu još na sisi kojoj je ona tako neophodna bila. Odlazeći na rad majka je ostavljala decu na ulici da se ona o njima stara, i da ih ulica vaspitava. Ostavljeno dete na ulici izloženo je strahovitoj bedi, jer je ostavljeno da fizički i duhovno propada.

Rđave socialne prilike pod kojima je radnička klasa i siromašni svet u opšte i pre rata živeo ostavljali su duboka traga na životima dece i omladine. Još u tom periodu deca i omladina bila su večito na rubu fizičke i moralne propasti, i intervencija države za zaštitu dece i omladine trebala je i pre rata najpunije da postoji.

Duboka socialna beda koja je nastala po prestanku perioda četvorogodišnjeg rata i koja se strahovitim razmerama širi i udubljuje uvlačeći u svoj užasni krug sve ogromniji deo čovečanstva najteže pogađa omladinu i decu radničke klase. Isto tako socialnom bedom pogođene su porodice nižih činovnika, sitnih zanatlija kao i one mnogobrojne porodice siromašnog seljaka na selu. Jednom rečju, ogromna većina našega naroda danas živi pod strahovitim uslovima, ili bolje rečeno umire u strahovitoj i nezapamćenoj socialnoj bedi.

I kad kažem da pod bičem socijalne bede danas grca, strada i umire ogromna većina našega naroda, onda nije preterano rečeno kad kažem da je život naše dece pretvoren u ogroman pakao u kome stotine hijada nevine dece stradaju i umiru u najgorim mukama.

Danas patnja dece počinje još u utrobi materinoj, jer je žena prinuđena da ide na rad u fabriku, radionicu i kancelariju do pred sam porođaj. Ona radi, napreže se, iscrpljuje svoju snagu do poslednjih granica moći, udiše zagušljiv fabrički vazduh koji truje dečiji organizam još u utrobi materinoj. A kao posledica takvog načina života dolaze teški porođaji koji često puta nesrećnu ženu staju života.

I onda kada je to malo biće došlo na svet, njegove patnje počinju od prvog dana rođenja. Jer usled oskudice i strahovite skupoće stanova danas je siromašno stanovništvo Beograda prinuđeno da živi po raznim šupama i vlažnim stanovima, ili da se po nekoliko porodica zbiju u jedan stan. Ovakve stanbene prilike ubistveno deluju po život i zdravlje naše dece i naše omladine. Ali nije sve zlo samo u rđavim stanbenim prilikama; rđavom stanu treba dodati rđavu i nedovoljnu hranu kojom se danas hrani ogromna većina našega naroda, jer je skupoća dostigla neverovatnu visinu. Ali vi vrlo dobro znate da gladna majka ne može imati hrane za svoje dete. I žena je prinuđena danas da ostavi svoje novorođenče onda kada mu je ona najnužnija i nezamenjiva još u prvom i drugom mesecu. Zbog ovakog načina života mortalitet naše dece ogroman je.

Da mi se ne bi reklo da govorim pristrasno, jer dolazim iz borbenih proleterskih redova koji smatraju da je koren zlu socialne bede uslovljen u samom načinu društvenog uređenja, ja ću vam pročitati jedan stav iz članka Higijena Beograda oštampanog u „Politici“ – 26- III. – 1923 god. a koji konstatuje sledeće:

„U toku prošle godine, dečji lekar u opštinskoj ambulanti pregledao je preko dve hiljade dece i odojčadi, kod kojih je preko 80 od sto bolovalo od raznih unutarnjih oboljenja. Kao glavni uzroci navode se nemaština, beda, vlažni stanovi i mnoge druge neprilike, kojima ceo Beograd obiluje. Jedna od najopasnijih stvari jeste veštačko hranjenje dece, a kao posledica toga dolazi velika smrtnost, i to naročito za vreme letnjih meseca kada zavlada među decom takozvana „dečja kolera“. U Beogradu je umiralo 88 od sto odojčadi koja su se veštački hranila“.

To je izveštaj lekara iz opštinske ambulante. A vi dobro znate čiju decu pregleda opštinski lekar. To su deca radnika, nižih činovnika čije plate ne dostižu ni da dovoljno hleba nabave svojim gladnim porodicama.

I ona deca koja ne pomru u prvim danima svoga života, praćena nuždom i stradanjem, naposletku propadaju po fabrikama i radionicama u zagušljivoj atmosferi fabričke proizvodnje. Danas deca rade i propadaju po tekstilnim fabrikama za tkačkim razbojima, u fabrici za izradu platna, po rudnicima, u fabrici trikotaže, na izradi veštačkog cveća, u radionicama za izradu rublja i odela, i tako dalje. U svima tim fabrikama i radionicama rade danas mala i nejaka deca.

U Beogradu, tu gde je ministarstvo Socijalne Politike i Ministarstvo Narodnog Zdravlja, upotrebljuju se na rad deca od 10 godina pa i mlađa protivno zakonskim propisima. Jer paragraf 20 u Zakonu o Zaštiti Radnika zabranjuje upotrebu dečije radne snage ispod 14 godina. Pa ipak, u fabrici cveća u Grobljanskoj ulici radi oko 60 devojčica, većinom dece od 10 i 11 i 12 godina. Dalje zakon izrično predviđa osam sati radnog vremena za odrasle radnike, ali tu, u toj fabrici, rade te devojčice 9 sati i to za nadnicu od 4, 5, 6 dinara dnevno. Sve te devojčice blede su, upalih grudi, malokrvne i bez života. Jasni znaci tuberkuloze ogledaju se na njinom izmučenom licu. U fabrici štofa V. Ilića rade deca ispod 14 godina. Njegova fabrika predstavlja ogromnu grobnicu u kojoj su smešteni radnici, radnice i nedorasla deca, jer su uslovi rada u toj fabrici strahoviti. U fabrici se radi i danju i noću na smenu. Odeljenja su bez ventilatora, atmosfera je unutra užasna, i nije jedan slučaj da radnica pada u nesvast za razbojem. Da biste imali ma i bledu predstavu o životu tih radnika, ja ću vam pročitati „Organizovani Radnik“, Organ Centralnog Radničkog Sindikalnog Odbora koji kaže: „Koliko je u redovima radničke klase i siromašnog sveta zavladala strašna beda, vidi se i po svakodnevnim oglasima u buržoaskoj štampi, gde roditelji nude pod svoje decu. Tako „Politika“ od 15 ovog meseca donosi: „Dete pod svoje: Žensko dete, staro osam meseca, po imenu Desanka, potpuno zdravo i lepo razvijeno, daje se pod svoje pošto se mati koja je ostala bez muža nalazi u krajnjoj bedi i nemogućnosti da i samu sebe hrani“.

U broju od 21 ovog meseca „Politika“ donosi drugi oglas: ženska deca daju se pod svoje, jedno od 5 i drugo od 7 godina. Javiti se fabrici štofa Vl. Ilića, Ranisavu Rankoviću“. E molim vas sad roditelj koji je čuvao i hranio svoju decu 5 i 7 godina nudi pod svoje decu koja su bila jedino dobro, i jedina uteha, poklanja drugom. Mora da ima veliki razlog za to. Roditelj to čini sa užasnim bolom jer zna da su kod njega osuđena na gladnu smrt.

Ali, nisu deca samo u tim fabrikama izložena propadanju na zagušljivom radu. Ima danas bezbroj radionica gde rade deca od 11 i 12 godina po 13 i 14 sati dnevno. Na primer u radionicama gde se izrađuje rublje i žensko odelo, tu u tim radionicama rade male devojčice do duboko u noć zgrbljene i povijene za poslom u zatvorenom prostoru po 13 i 14 sati dnevno. Te devojčice, to su buduće majke koje treba da nam pruže nove generacije, a bolesna i nezdrava majka ne može dati zdravu decu.

I ja se obraćam vama majkama u prvom redu, kao i svima ostalim građanima koji su prisutni na ovom velikom narodnom zboru, da se za jedan momenat u mislima prenesete i dublje zavirite u položaj te dece. Zamislite kako jadno, beskrajno jadno prolazi nesrećan život te dece. Po ceo dan na radu u zagušljivom prostoru, željni vazduha, željni sunca. Ta deca ne znaju za veseo dečiji smeh, jer je on u fabrici zabranjen. Zar pred vas ne izlazi užasna slika blede i izmučene dece, čije uvele ruke traže pomoći a čije ugasle oči šalju prekor zbog dosadanje ravnodušnosti prema njihovim patnjama. I zar ne čujete samrtne uzdahe te jadne dece, čiji život prestaje u najboljim godinama od tuberkuloze i raznih drugih bolesti koje dolaze kao posledica takvog načina života.

Nažalost moramo konstatovati: da je naša država pitanje zaštite dece i mladeži shvatila kao socijalno pitanje tek pošto se u Jugoslaviji podiglo stotine hiljada nevinih grobova.

Prema zvaničnim podatcima Državne zaštite dece i mladeži u prošloj 1923 godini bilo je nezbrinute ratne siročadi 103.320. Od tog broja zbrinuto je svega 8.500. Dakle, ostalo je prema zvaničnoj statistici nezbrinuto 94.820 dece. Ne zaboravite da su to deca poginulih ratnika, deca čiji su roditelji dali svoje živote za ovu zemlju. Ta su deca ostavljena na ulici nezbrinuta, jer za njih nema budžeta, jer za njih nema kredita. Ta deca lutaju danas jugoslovenskim ulicama tražeći hleba, tražeći rada jer su ostavljena sama sebi.

Rekla sam da je ostalo nezbrinuto 94.820 ratnih siročeta, ali je vredno videti kolika je i kakva pomoć one dece za koju država kaže da se zbrinula, i da im je pomoć pružila. Ja ću ovde citirati budžet Ministarstva Socijalne Politike koji će nam kao zvaničan dokument ružiti jasnu sliku te zbrinute dece. Evo šta kaže budžet:

„Plaćanje za izdržavanje ratne siročadi u porodicama, kolonijama i privatnim ustanovama. Nabavka gotove obuće, odeće i rublja ili materijala za ove i izrada, troškovi oko deobe ovih deci. Izrada proteza bogaljastoj deci i stručno vaspitanje darovite ratne siročadi. Pomaganje mesnih zaštita prema čl. 15 zak. o zaštiti dece i mladeži i nagrada poverenicima za smeštaj i nadzor dece prema čl. 9 istoga zakona za (30.000) dece po (150) mesečno, na jedno dete (1800) godišnje – što iznosi trideset i šest para dnevno (36. p. d. dnevno).” Da ne bi neko od prisutnih mislio da je kod onih koji su bili pozvani da zbrinu tu decu bilo dobre volje a oskudevala sredstva ja ću vam pročitati nekoliko cifara iz budžeta Ministarstva Unutrašnjih Dela.

„Za hranu trideset žandarmskih konja 300.000 za godinu“, što iznosi 27 dinara i 40 para dnevno. Za jednog policiskog psa 5.65 din. dnevno što znači da se jedan konj ceni osamdeset puta više od jednog ratnog siročeta.

Trideset i šest para dnevno onda kada je kilogram hleba 5 dinara a litar mleka 5 dinara. A gde je obuća i sve ostalo? Ne treba zaboraviti da tih 36 para su i za školovanje dobre i darovite ratne siročadi.

Da li se takav rad naše vlade može nazvati socialnim radom? Ili ona takvom svojom socialnom politikom priprema ovom društvu od te nesretne dece fizičke i umne degenerike. Zar ona tu nesrećnu decu ne gura u krađu i prostituciju? Da rad naše vlade zaslužuje najpuniju osudu, jer je ona dosad vodila antisocialnu politiku prema zaštiti dece i mladeži i ona će tu svoju politiku i dalje produžiti ako mi ostanemo ravnodušni prema našoj deci, ako ostanemo ravnodušni prema deci čiji su roditelji dali život za ovu zemlju.

Vlada i narodni poslanici treba da znaju da se budžet za zaštitu dece i mladeži ne sme smanjiti, već naprotiv da mi tražimo sumu koja će omogućiti pristojan život našoj deci, koja će zaštititi našu omladinu od fizičke i duhovne propasti.

Najzad mi poručujemo Vladi i Narodnoj Skupštini sa ovog velikog narodnog zbora:

Ne povećanje budžeta za podizanje apsana i tamnica! Ne povećanje budžeta za ishranu policiskih pasa! – već u prvom redu tražimo povećanje budžeta za ishranu i zaštitu dece i mladeži!

Još jednom se obraćam u prvom redu vama, majkama, da pitanje zaštite dece i omladine shvatite kao ozbiljno i aktuelno socialno pitanje za čije pravilno rešenje treba da se angažujete do poslednjih granica moći.

Sve vesti

AKTUELNO

Kulturni centar REX 20.8.2022. - 20.8.2022.

U KOM SE TO FILMU, BILO I (PRE)OSTALO?

NA drugom razgovoru iz serije RE/GENERACIJA REKS diskutovaćemo teme vezane za filmsko (kao i video i “kućni-video”) stvaralaštvo a koje se vezuje za alternativne prakse, produkcije, scene iz poslednjih dve i po decenije postojanja i delovanja KC Rex. Učesnici razgovora su: Aleksandar Gubaš i Miloš Kukurić pioniri i veterani Low-fi projekta, Marija Rodić iz MikroFAFa i Nebojša Resanović iz Samita Nesvrstanih.
18.2.2022. - 1.5.2022.

SNV i RadioTeatar pokreću natječaj za dramski tekst “Radiofonton 1941.”

Srpsko narodno vijeće u suradnji s RadioTeatrom, a u okviru programa kulture sjećanja, pokreće “Radiofonton 1941.” javni natječaj za dramski tekst koji će svoje likove i njihove živote vezati za Zagreb proljeća 1941. godine u periodu prije i nakon osnivanja nezavisne Države Hrvatske.
Kulturni centar Rex 4.2.2022. - 25.2.2022.

„OD PETROGRADSKE DO LENJINGRADSKE I NAZAD: SREDNJA KLASA KAD USTALASA“

Kulturni centar Rex je obeležio prethodna iseljavanja i useljavanja nizom prigodnih, kontekstualno i situaciono inspirisanih projekata.