Ceo intervju: https://www.youtube.com/watch?v=b079rbpYIzU 

PREPRIČ:

Denis Kusinič: Nekada je među demokratama bilo antiratnih političara

Kako navodi Kris Hadžis, voditelj ove diskusije, u novijoj istoriji Sjedinjenih Američkih Država, a naročito od vremena Bila Klintona, Demokratska partija duva u jedra korporativnom sektoru. I ne samo to, nego je konkretno i nedvosmisleno postala saučesnik u zločinima vojne industrije.

Nedavno je trideset članova progresivne grupacije (caucus) demokrata uputilo pismo-poziv Bajdenu da uđe u pregovore sa Putinom u vezi sa ratom u  Ukrajini. Bili su primorani da povuku predlog zbog pritiska od strane vrha svoje stranke i ratnohuškačkih medija.

Kako većina republikanaca inače podržava ovaj rat, a Demokratska partija je povlačenjem zahteva Bajdenu postavila rekord u servilnosti i očuvanju statusa quo, Amerika sada ima Kongres koji je u celini opredeljen za rat u Ukrajini.

Nedavno usvojeni vojni budžet za fiskalnu 2023. godinu iznosi 858 milijardi dolara, što je 80 milijardi više nego za 2022. Nema tog naoružanja koje se ne može kupiti iz budžeta, nema tog rata koji neće biti finansiran.

Zašto su danas antiratne demokrate vrsta u izumiranju? Šta se desilo sa Demokratskom partijom? Zašto se ratovi više ne dovode u pitanje? Zašto je takvo preispitivanje ravno političkom samoubistvu?

O tome govori Denis Kusinič (Dennis Kucinich), demokrata koji je služio osam mandata u Predstavničkom domu i bio predsednički kandidat, dok ga njegova partija nije potisnula izbornom manipulacijom. Denis Kusinič je znao koliko je važno odupreti se  politici rata i bio svestan cene tog čina.

Nije on bio jedini demokrata sa antiratnim stavovima. Naprotiv, nekada je postojalo celo krilo unutar partije, koje je otvoreno dizalo glas protiv političke podrške vojnoj industriji i ratovima u svetu. Među njima su bili Dž. Viliam Fulbrajt, Džordž Makgovern, Džin Makarti, Majk Grevel, Vilijam Proksmir.

Kako kaže Denis Kusinič, do preokreta je došlo početkom 1980-ih, kada je Demokratska partija počela da prihvata donacije i priloge od korporacija. Od tada na američkoj političkoj sceni više nema razlike između demokrata i republikanaca.

Kusinič objašnjava političke mehanizme militarizacije

Amerika je postala zastrašujuće militarizovano društvo vođeno pohlepom industrijalaca i strukturnom prinudom za povećanjem profita. Jasno je da vojna industrija u Americi trenutno zarađuje basnoslovne pare zahvaljujući ratu u Ukrajini. Na njega je do sada ‘potrošeno’ 60 milijardi dolara iz budžeta, a kraj mu se ne nazire.

Za opstanak američke vojne industrije veoma je bitno da se proizvodni pogoni otvaraju na što više različitih lokacija. Politička diskusija se zbog toga vodi na nivou konkretnih glasačkih jedinica, a zapošljavanje je glavni adut koji korporacije vade iz rukava kada lobiraju kod kongresmena za usvajanje budžeta za Pentagon.

Ali nije samo vojna industrija u tome. Zahtevi za povećanjem vojnog budžeta dolaze iz znatno šireg kruga i zato je teško podići glas protiv rata. Članovi Kongresa su pod nezamislivim pritiskom od strane glasača, od strane biznismena u svojim glasačkim jedinicama, od strane medija i na kraju od strane svoje političke partije.

Na primer, ako ste protiv rata neki vaši birači misle da niste pravi američki patriota, da ne podržavate Ameriku i njene interese, a zna se da je političarima u Kongresu uvek bitnije šta glasačko telo misli, nego da li oni lično stoje iza svojih odluka. A to važi ne samo za vojni budžet, nego i za zdravstvo, za energetiku i ostalo. Odupirati se tome nekada znači rizikovati karijeru.

Dečija igra varnicama Trećeg svetskog rata

Još kao mlad političar Denis Kusinič je prozreo mehanizam koji stoji iza priče o budžetu. Bio je član odbora za kontrolu sprovođenja budžeta i uverio se iz prve ruke da Pentagon ima 1100 različitih računovodstvenih sistema, zbog čega je nemoguće efikasno kontrolisati vojne finansije. Osim toga, u trenutku kada novac napusti zemlju i rasprši se kao perje na mnogo inostranih računa, ne može mu se više ući u trag.

Od tada, u svojoj šesnaestogodišnjoj političkoj karijeri, Denis Kusinič nikada nije glasao za vojni budžet niti za dopunska finansiranja, jer je znao da je sva ta halabuka u Kongresu, za i protiv rata, u stvari samo maska. Ovi mehanizmi su namerno smišljeni da bi se lakše lovilo u mutnom, govori Denis Kusinič. Ali američki vojnici i vojnikinje i dan-danas polažu zakletvu i svoje živote na lažima.

Narod ima utisak da vlada vodi neku visoku politiku i da verovatno postoje razlozi za odluke u korist rata, dok stvari stoje sasvim drugačije. Glasanje u Kongresu liči na dečju igru, osim što nije smešno. Pritisneš zeleno za ‘da’, crveno za ‘ne’ i tvoj glas iskače na velikom semaforu tako da svi mogu odmah da ga vide. Članovi Kongresa glasaju ili po trenutnom raspoloženju ili gledaju na semafor i vode se onim kako su drugi glasali.

U isto vreme, u Beloj kući kao da žive likovi iz Čarobnjakovog šegrta, mašu metlom i raspršuju magijske sile što može lako da im se omakne. Dakle, Amerika se ozbiljno poigrava varnicama Trećeg svetskog rata.

Ratni bubnjevi Bele kuće i korporativnih medija

Medijima se u Americi daje veliki značaj i njihov uticaj je ogroman. Oni su od zemlje napravili pravu sobu ogledala u kojoj od privida nije moguće naći izlaz, ma koliko se trudili. Ali kako se truditi?

Denis Kusinič se suprotstavljao ratnoj mašineriji tako što je predložio zakon po kom SAD ne bi mogle da učestvuju u ratovima koje vodi NATO. Cilj je bio da se spreči pozivanje na Ustavni princip, sadržan u Članu 1 stavu 8, koji Kongresu daje moć da uvede SAD iz mirnodopskog u ratno stanje. Predložio je i izmene zakona o opozivu predsednika i zamenika predsednika SAD. Vrh Demokratske partije ih je prosledio, ali nikada nisu bili razmatrani.

Svojevremeno je Denis Kusinič predao Kongresu saopštenje da Irak ne poseduje oružje za masovno uništenje, da ta zemlja nije umešana u napad na Kule bliznakinje i da nema kapacitete da napadne SAD. Govorio je u Kongresu bezbroj puta protiv ulaska u rat u Iraku, kasnije zagovarao povlačenje iz Iraka, onda protiv rata u Iranu, pa u Siriji, a svoje stavove temeljio na istraživanjima Vilijama Bluma, Čalmersa Džonsona i drugih.

Svaki put, međutim, kao da je govorio u vetar. Ratni bubnjevi Bele kuće i korporativnih medija nadjačali bi ga i doprli do mnogo više ljudi – rat, rat, rat! Ali, danas je situacija drugačija. NATO je ušao u ring sa kategorijom težom od svoje, a Evropska unija samo doliva ulje na požar u Ukrajini.

Rat u Ukrajini

Poznato je da su stvari u Ukrajini počele da se odvijaju tako što su SAD organizovale državni udar i svrgle jednu vladu, a dovele drugu koja će služiti njihovim interesima, kaže Kusinič. Između ostalog, cilj je bio da se delu stanovništva, onom u istočnoj Ukrajini kojima je ruski maternji jezik, uskrati politička moć i onemogući javno delovanje. Većina Amerikanaca ne zna za to.

U međuvremenu je Ukrajina postala klanica u kojoj nevini ljudi služe kao pijuni u Igri nacija. To su obični ljudi koji pokušavaju da prežive i sačuvaju porodicu, koji hoće normalan život i ne žele da njima upravljaju ni Amerika, ni Rusija, niko. Ali igra nacija se nastavlja.

U strahu da će se Rusija okrenuti Aziji, Sjedinjene Države su napravile situaciju koja je eksplodirala u lice celom Zapadu. Tako su u stvari primorali Rusiju da se okrene Aziji, a sada će to da urade i Brazil, Indija, Kina, Južna Afrika i Saudijska Arabija. Jedan novi svet je u nastajanju, a okidač je bio pogrešan potez u Ukrajini još 2014. tj. namera da se njome upravlja. Mnogi ljudi u Americi nisu toga svesni.

Rat u Ukrajini ne prestaje, sankcije i uništavanje naftovoda još više podižu cene energenata, a posledice trpimo svi. U Evropskoj uniji firme ne mogu da podnesu porast troškova i cene nafte, domaćinstva su pod velikim pritiskom, a biće još mnogo problema, nezadovoljstvo će se sve više usmeravati ka vladama.

Posledice će snositi i NATO. Biće sve više zahteva da se izađe iz NATOa i da se napusti EU. Ljudi se već uveliko pitaju ko je NATO da donosi odluke u njihovo ime. Ne žele da plaćaju ceh zbog pogrešnih procena evropskih političara, koji su dozvolili da ih Sjedinjene Države uvuku u rat. Denis Kusinič smatra da za nekoliko godina neće postojati ni NATO ni EU.

Posledice snose i Sjedinjene Države. Skaču cene hrane, benzina, kamate i kreditne stope, inflacija galopira. Ljudi u Americi trpe veliko ekonomsko nasilje, dok zapravo ni ne znaju šta se to dešava u Ukrajini.

 „Istina i pomirenje“ are going home

Danas u Americi ne postoji svest o ulozi te zemlje u ratovima, pa odgovornost nije tema u javnim debatama. Međutim, ako uopšte postoji zemlja kojoj je potreban proces ‘istine i pomirenja’, onda je to Amerika. Neki ljudi moraju da izađu pred javnost i priznaju da su pogrešili šta god da im je bio razlog. Jedino to može da donese izlečenje i pomirenje. Ali, kao što kaže film Gora Vidala, to su Sjedinjene Amnezijske Države gde se ljudi ne sećaju svojih grešaka, ne samo grešaka nego zlodela.

Osim toga, neki Amerikanci još uvek veruju da je Amerika ta koja treba da upravlja svetom, da joj je to usud, zadatak i obaveza. Davno prevaziđeno mišljenje, ali eto još uvek postoji. Ono razvija osećaj straha kod drugih ljudi i udaljava Ameriku od sveta. Kada uđeš u rat sa nekim, odvajaš se od ostatka čovečanstva, živiš u laži i veruješ u netačna tumačenja.

Današnja politika je upravo takva – rat po svaku cenu, pobedićemo Ruse, pobedićemo Kineze... U stvari, poražavamo sami sebe. A svet je jedan, povezan i zavisan. Mnoštvo naroda, religija, tradicija čini celinu, to kaže i tradicionalni američki moto E pluribus unum. Moramo naći način da živimo zajedno ili nas neće biti.

Ovo je poslednji trenutak da se američko društvo zapita šta su mu prioriteti. Da li su to beskonačni ratovi, želja da se bude Gospodar planine, i govori drugim narodima kako da žive? Ili da se zapošljavaju ljudi, da se ulaže u školstvo i zdravstvo, u čistiji i bezbedniji život unutar postojećih granica Sjedinjenih Američkih Država? „Dok silimo Ameriku da bude oslobodilac sveta, gubimo na domaćem terenu“, upozorava Denis Kusinič.