Septembra 1990. godine, u organizaciji tadašnje Udružene jugoslovenske demokratske inicijative, održana su dva okrugla stola na temu Kosova uz učešće jednog broja nastajućih političkih organizacija i pojedinaca iz čitave Jugoslavije, kao i predstavnika alternativnih organizacija Srba i Albanaca sa Kosova.

Na drugom od ta dva sastanka, 1. marta 1990, imenovana je nezavisna komisija koja je trebalo da analizira problem Kosova i predloži metodologiju njegovog rešavanja, koja bi se razlikovala od tada postojeće neefikasne politike progresivnog zaoštravanja odnosa sa kosovskim Albancima, šovinističke propagande i represije. Komisija je završila svoj zadatak septembra 1990. i objavila svoj izveštaj u knjizi pod naslovom Kosovski čvor. Zaključci toga izveštaja i danas su interesantni, jer se iz njih može shvatiti kako i zašto je izgubljeno Kosovo i ko je sve za to odgovoran.

Gledano iz današnje perspektive, ovaj izveštaj otkriva dve važne stvari koje se tiču dalje sudbine Kosova:

Prvo, da je još 1990. bilo jasno da je tadašnja politika srpskog režima i Slobodana Miloševića vodila u poraz i

Drugo, da je takvoj politici jedna politički zrela i odgovorna opozicija morala da se suprotstavi, upravo u zaštiti autentičnog nacionalnog interesa, jer bi se tim otporom bar stvorili uslovi da se nakon eventualnog dolaska opozicije na vlast problem Kosova rešava drugačijim, demokratskim, metodama, analizom sukoba, dijalogom i pregovaranjem.

Zašto opozicija nije ovako postupila? Zato što je bila uplašena uspehom Miloševićevog populizma i plebiscitarnom podrškom srpske javnosti njegovoj agresivnoj (samoporažavajućoj) politici na Kosovu. Kratkovidi oportunizam je zahtevao da se pridružite onome što ne možete da pobedite.

Međutim, srpska opozicija je time samu sebe učinila saodgovornom za konačni gubitak Kosova. U tom smislu premijer Koštunica nije mogao biti ubedljiv kada je u Ujedinjenim nacijama pledirao da se uzme u obzir da sadašnja vlast ne treba da plaća pogreške Miloševićevog režima, jer se u odnosu na kosovski problem politika opozicije, a naročito politika Vojislava Koštunice nije ni u čemu razlikovala od politike „starog Miloševićevog režima“. Ne razlikuje se ni danas kada je ta opozicija na vlasti. Prilikom nedavnog izglasavanja Rezolucije o Kosovu, sadašnji predsednik SPS-a Dačić s pravom je primetio: „Ne znam čemu je bilo potrebno da nas 5. oktobra smenjujete kada vodite našu politiku.“

Današnjim čitanjem ove knjižice (Nezavisna komisija, „Kosovski čvor“, Chronos, Titograd, 1990) otkriva se takođe da su motivi ondašnjeg SPS-a i današnje narodnjačke koalicije i premijera Koštunice potpuno identični kada javnosti nameću Kosovo kao jedino relevantno političko pitanje. To je isti pokušaj da se (kako je 1990. rečeno) „forsiranjem problema Kosova jedna anahrona stranka održi na vlasti“.

... ...

Ceo tekst je dostupan na sajtu Peščanik