Autor: Zlatko Paković

Arsenije Bećković, uspešni advokat i književnik, njegov otac, protojerej-stavrofor, profesor Bogoslovskog fakulteta SPC-a i redovni član SANU, Matija Bećković, Arsenijeva supruga Ikonija Koni Bećković, upravnica Narodnog pozorišta u Beogradu, i deca im, Konstantin, umetnik fotografije, i Ljubica, konceptualna umetnica, svi ti karakteri jedne ugledne beogradske porodice, izmišljeni su, dakle, ali, događaj je istinit, kao i sve ove njihove reči, koje otad svoj eho slušaju u stvarnosti, iz koje i potiču, među falangama batinaša pod okriljem vlasti i kulturnom elitom, pod okriljem vlasti, u kojoj je naša Ikonija svoje ovaploćenje našla u kritičaru i profesoru Ivanu Medenici, podarivši mu tekst „Ovo nije moj obračun s njim“, objavljen najpre u NIN-u, a zatim, kao posvjče, prenošen i u Danasu i u Blicu.

Arsenije: Uhvatio se čovek da piše pozorišni komad, a nije mu ni na kraj pameti da je bit likova njegovog komada da misle ne govoreći sve što misle! Samo sa tim i takvim proživljenim saznanjem, čovek može da piše o nama.

Konstantin: On se usuđuje da sudi o delima koja su nenaplativa. On ne razume da tih stotinjak ubistava u Srebrenici, koja jesu mali ratni zločin, neuporedivo minorniji od masovnih zločina koje su počinili Hrvati i Muslimani nad Srbima, da je taj minikrimen imao svoje psihičko i strateško utemeljenje, i da tih četiristo pedeset i nešto ubistava, koje veliki Ćosić pominje u svojim dnevnicima, nisu i da nikad neće biti zločini pred Bogom. Jer su počinjena u vanrednim, apsolutno neljudskim okolnostima za one koji su ih učinili. Paković, to ime mi se gadi, ne shvata da mi Bećkovići, kao i svi pravi Srbi, vodimo estetske živote, kako bi to rekao Kjerkegor. On pojma nema da je Srbija eterična. To je ono što samo mi Srbi zovemo Nebeskom zemljom. Jedina nebeska tema među narodima. On se smeje na pomen nepobitne činjenice da smo mi Srbi narod najstariji. On se podsmeva rečima velikomučenika Nikolaja Velimirovića da su Srbi na zemlji poluga hrišćanstvu. Njemu je zločin i kad najveći živi pesnik na svetu kaže da je Kosovo najskuplja srpska reč. On je naprosto idiot. Jer kako nazvati onog ko veruje belosvetskim lažima da je u Srebrenici ubijeno osam hiljada u tri dana. To ni pas s maslom ne bi polizao. Ali, i tu je razlog ove pogani, ovog nazovi pozorišta ne bi ni bilo kad njegov autor ne bi bio instrument u ručicama srpskih dušmana i kad pod njihovim nadzorom ne bi radio na uništenju svega što je srpsko. Ali, tvrd je orah, voćka čudnovata! Živela večna Srbija!

Autor: Neuporedivo je lepši pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka, nego kad čovek sahranjuje svoje ideale. Doduše, vi Bećkovići, i takvi kao što ste vi, ideala nikad i niste imali. Vi imate samo privatne svoje ciljeve i visokoparne nacionalističke fraze, posle kojih se liju potoci krvi nevinih ljudi. Vi ste hulje! Hulje lepo zbore, al’ rđavo rade, kaže Jovan Jovanović Zmaj.

Ikonija: Gospode, taj da je nešto vredeo kao pisac, ne bi bio dečji pisac. Da je vredeo kao lekar, ne bi mu sva deca pomrla.

Ljubica: Reći sve što misliš, to znači ne moći ostvariti ništa od sopstvenih misli.

Autor: Polje mišljenja je pre svega u onom još neostvarenom, to bi ti, Ljubice, kao konceptualna umetnica, već trebalo da znaš.

Matija: Budibogsnama! Ja to zovem jektikom literature. Ova osoba ne može da oseti ni sramotu pred nepojamnom svojom nezrelošću. Mi smo vrh onih 5% koji čini elita. Sami vrh. Sama so. A elita određuje šta je društvo. Ona daje zadatke koje ostali izvršavaju.

Reditelj: Upravo tako! Elita svoje zadatke nameće društvu kao omču oko vrata. Zato ćete vi jednog dana odgovarati pred licem pravde za sva svoja krivična dela. Vi ste kapitalni primerci egzekutora srpskog društva.

Arsenije: Kako da takve kao što si ti naučimo da vole srpstvo, dakle, da vole ono što po prirodi stvari voli svaki mentalno srećan čovek? Ti i tebi slični, vi ste, naprosto, dezorijentisani, neutemeljeni, depresivni. Ubij se, da neko drugi ne mora da prlja ruke s tobom!

Ljubica: Šta dobijaš time što nas teraš da govorimo ono što jedni drugima nikad ne bismo rekli?

Reditelj: Upravo to da jednom javno kažete to što nikad javno ne govorite. Samo u pozorištu vaš se život može videti u istini, rasvetljen, potpuno različit od vašeg postojanja u realnosti. Jedino u pozorištu vi imate egzistenciju, a gde god drugde da ste – u Palati pravde, u Patrijaršiji, u nekoj galeriji moderne fotografije, u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti – vi samo postojite kao što postoji kamen. I jedino što umete, jeste da se odronite i uništite sve što vam se nađe na putu.

Ikonija: Kakvo bulažnjenje! Ako postojimo, mi postojimo kao što postoje zvezde!

Reditelj: Vi ste mrtvorođene zvezde koje poništavaju sve one koji veruju da su one žive i da su svetlost, a ne mrkli mrak.

Ikonija: Kao upravnica nacionalnog pozorišta prvog reda, jedinstvenog Narodnog pozorišta u Beogradu, ja odlično znam da najuspešniji srpski reditelji, među kojima vi niste, kao uostalom i najuspešniji svetski reditelji, pre svega dobro znaju koji su dometi pozorišta.

Matija: To je početak kritičkog pozorišta! Sasvim kantovski: prvi uslov je shvatiti granice kritike u pozorištu.

Ikonija: Veliki umetnici, među kojima vi niste, dobro znaju da pozorište jedva da ima ikakvog uticaja u društvu. Ono je nemoćno. Ono može da deluje samo na nadarenog pojedinca. U pozorištu, nadareni pojedinac deluje na nadarenog pojedinca. Nadareni pojedinci se dozivaju u svetskoj tami. I to je, gospodine, umetnost.

Konstantin: Stvar je potpuno jasna. Smisao koji ovaj čovek pridaje pozorištu, deo je megalomanije koja mu služi da prikrije svoju nedarovitost.

Matija: Apsolutno siromaštvo svoga duha!

Konstantin: On nije gospodar fantazije, kako o tome varvarski trubi u intervjuima po Bosni i Hrvatskoj, i svuda gde god su proterali Srbe, on je rob svoje čemerne fantazme.

Matija: Divno rečeno, Konstantine.

Ljubica: Tvoja sila da nas ovde postrojavaš, jedan je neznatni mig na koji se zavesa spušta brže nego giljotina. Ljudi se iz ovakvog pozorišta vraćaju kući svojim problemima, i kad se suoče s njima u svojoj jedinoj stvarnosti, kivni su na ovakvo pozorište, jer im je muka od te kratkotrajne ekskurzije u takozvanu Istinu, kako bi ti voleo da ti mi to formulišemo. A znaš li šta je istina? Hoće li im tvoja predstava nahraniti nezasitu decu, obući ih i platiti im račune? Samo ih činiš nesrećnijima nego što već jesu.

Matija: Srbija! Srbija je jedina ideja iz koje s lakoćom gledaju na svoje patnje. To je jedina tema koja ih ispunjava dostojanstvom. A ti im oduzimaš jedinu duševnu hranu. Ti si ubica. Ti si bezdušni ubica!

Konstantin: Ovde mlatiš praznu slamu, ali iz nas nećeš istresti ni jednu jedinu našu istinsku istinu, onu koja nas vodi kroz život. Jer to je život apsolutno različit od tvog života, ako je to što ti vodiš život. To je život kakav ti nikad nisi ni osetio, niti ćeš ga ikad osetiti. Teško je živeti s tim saznanjem.

Ljubica: Evo, biću krajnje benevolentna! Imaš li mogućnosti da zapretiš našoj imovini?

Reditelj: Mene od vašeg imovinskog stanja u ovoj predstavi više zanima vaša krivična odgovornost za masovne krvne delikte, među kojima je i genocid u Srebrenici.

Ljubica: Znaš li ti koliko je u realnosti zaradio moj tata na svojim advokatskim transakcijama samo dok traje ova predstava, koliko je deda Matija inkasirao rubalja, a Kostuška evra, dolara i jena, iz najboljih svetskih magazina?

Izvor: danas.rs