Uz simptomatičnu reportažu o otpuštenim novinarima dodajemo preprič ove nedavne analize poznatog nezavisnog novinara Krisa Hedžisa o kapacitetima američkih mejnstrim ("legacy") medija a i šire američke javnosti da se nose sa izazovima savremene američke i svetske politike

Zašto Amerikanci više ne mogu da raspravljaju o politici?
Reportaža Krisa Hedžisa

Kris Hedžis uvodi svoju reportažu govoreći o tome kako su demokratska debata i dijalog iščezli u Americi. Cenzura je proširena od strane društvenih mreža, privatnih korporacija o kojima mi ne znamo ništa, a one znaju sve o nama.

Među novinarima postoji impuls da ućutkaju protivnike umesto da uđu u raspravu sa njima. Ova ekstremna polarizacija, kao što su je Stiven Levistki i Danijel Ziblat nazvali u knjizi ,,Kako demokratije izumiru’’ jedan je od primarnih znakova propadajuće demokratije. Kris predstavlja svoja dva sagovornika Nolana Hidzdona i Mikija Hafa, autora knjige "Složimo se da se ne slažemo, vodič kroz kritičko mišljenje, komunikaciju, upravljanje konfliktima i kritičku medijsku pismenost". Knjiga koja se bavi time kako da diskutujemo o problemima. Kris postavlja pitanje Mikiju: Kako misliš da je do ovoga došlo, nemogućnosti da komuniciramo?

Miki odgovara da se do ovoga dugo dolazi. Moramo da uključimo jedni druge na osnovu transparentnosti, trebaju nam istorijske činjenice, istorijski kontekst, moramo da podržimo državne institucije koje su lepak koji nas drži zajedno kao društvo. U knjizi ,,Složimo se da se ne slažemo’’ Miki i Nolan su želeli da naprave temelj, vodič kako da budemo kritički medijski pismeni gradjani. Deo toga jeste da znamo kako smo došli do ovoga, navodi Miki. Ima puno stvari koje su doprinele ovome, uključujući kolaps državnog obrazovanja, povećana privatizacija, izlazak na tržište svega, i informacija i društveni identitet. Sa svime ovime je došao i rastući senzacionalizam korporativnih medija. Sve su se ove stvari izdešavale kroz 1950/60-te godine. Ovo je uglavnom bila reakcija desnice na pokrete 60-tih godina:
pokreti za slobodu govora, pokret za gradjanska prava. Desnica je uložila veliki napor da povrati moć od naroda, da bi kontrolisala smer kojim društvo treba da ide. Miki navodi da je amerika u očajničkoj potrebi za lekcijom koju njihova knjiga uči: Prvo je važno da naučimo kako da komuniciramo, ne samo da kritički mislimo, već i da kritički i empatično slušamo, tek onda idemo ka kritičkom mišljenju i pričamo o važnosti razumevanja teorija i ideologija. Nakon svega ovoga dekonstruišemo medije i uloge istih u svemu ovome.

Nolan navodi da 6 korporacija kontrolišu 90% digitalnih medija, a tradicionalne medije nešto više, što znači da sve medije kontroliše desetak korporacija. Tih 6 korporacija kontrolišu jedine vesti do kojih se može doći. Problem je takodje demonizacija, demonizuju drugu stranu ,,desnica radi ovo’’ ,,levica radi ono’’. Ovo se radi jer je komercijalno profitabilno. Praksa tradicionalnih informativnih medija bila je da okupi najviše publike tako što smo imali levicu i desnicu. Ali sa nastavkom kablovske vidimo vesti, posebno na FOX-u, koje pokušavaju da targetiraju jednu demografsku grupu. Koriste dosta alatki, koje naprave tako da publika navija za takozvanog ,,dobrog lika’’, a da negoduju takozvanog ,,lošeg lika’’. Sve manje i manje znamo o drugoj strani jer imamo samo jednu stranu priče. Ovo je zaista profitabilno u ekonomskom smislu, ali što se tiče demokratije ili društva je katastrofalno. Kris smatra da to nije samo zbog interneta, već i zbog uspona desnice. Miki navodi da možemo videti konflikt izmedju tradicionalnih medija i njihovih novih tehnoloških rivala. Vratimo se u 1930-te, u pojavu radija gde je postao plodna zemlja za desničarski populistički pokret. Klintonovi nisu podržavali "FCC fairness doctrine" (informativnu doktrinu FCC donosi 1949. godine, po kojoj je svaki elektronski medij dužan da prilikom izlaganja određenih konzervativnih stavova obezbedi jednaku istovremenu zastupljenost liberalnih stavova, kao i suprotno) koja je umrla sa Reganovim administracijom 1987. Raush Limbaug otvorio je put za informativni program FOX-a. I onda kada su druge korporativne medijske vesti videle FOXove ocene i kritike, jer su novinari FOXa ciljali na jednu demografsku grupu, pa su i ostali pokušali da urade isto, što je dovelo do polarizacije. To je bio model za medije 21. veka. Kada na to dodamo eksploziju društvenih mreža ulazimo u sofisticiranu algoritmičku manipulaciju koja izoluje različite demokratske grupe. ž

Sve se vrti oko stavova, ali tvoj stav je u pravu dok su drugu pogrešni. FOX je doktorirao u kontrolisanju i oblikovanju argumenata. Takodje CNN koristi tu vrstu taktika i zbog toga dolazi do propadanja medija. Samo 16% amerikanaca ima povoljan pogled na tradicionalne i državne medije. Postoji nada, ali ne može se ništa bez rada, navodi Miki. Kaže kako demokratija nije sport za gledaoce. Moramo da podsetimo ljude da je uključivanje neophodno da bi uzeli kontrolu od ovih korporacija kojekontrolišu naše komunikacije. "FCC fairness doctrine" služila je kao regulator da ljudi dobiju onoliko strana priče koliko ih ima. Verovalo se da će publika, na osnovu svih strana moći da donosi samostalno odluke. Kada je "FCC fairness doctrine" srušen, više nije bilo obaveze da se prikaže svaka strana, ali MIki navodi da više nije bilo ni varke (vraća se na ono što je govorio o 1930-tim). Ovime smo izgubili želju da postignemo bilo kakav privid objektivnosti u debati.

Bilo je pokušaja od strane liberala i levičara da protivreče usponu desničarskih medija, najpoznatiji primer je AirAmerica, ali nije uspeo iz dva razloga. Prvi je da nije komercijalno profitabilno, a drugo je da su se bavili nijansama, kaže Kris. Nolan navodi damediji danas previše uprošćavaju stvari. Ljudi su navikli na republikanski, demokratski okvir svih problema, ako neko izadje iz tog okvira, skoro kao da priča drugi jezik.