On-line izložba radova sa konkursa “(Kako) Nastaviti bez sebe?”
Na konkursu su učestvovali: Aleksandar Marković, Aleksandra Mirković, Ana Cvejić, Ana Jošović, Ana Milanović, Andrej Kocić, Bojan Janković, Daliborka Dimitrijević, Danilo Matović, Darko Vukić, Dejan Bogojević, Đorđe Gavrilović, Iva Martinović, Jana Ilić i Janko Ilić, Jana Stojaković, Leo Pavlović, Marija Jevtić Dajić (Art Lamda), Marija Ranković, Marija Zurnić, Marina Tasić, Milica Zakić, Milena Pešut, Miloš Ćosović, Miloš Tomić, Miljana Radenković, bend Rimini, Nikola Krstić, Nela Milić, Nikola Džafo, Olivera Stajkovac i Jelena Ivić, Sanja Vasić, Sanja Solunac, Saša Petrović, Saša Stojanović, Stanka Gjurić, Stevan Novaković, Tamara Babić Nikiforov, Tatjana Marticki, Tijana Đinđić, Viktor Cvejić, Vincent Angerer, Zorica Nikić, Zoran Svilar i Andrijana Antanasijević.
Žiri u sastavu Aida Ćorović, Predrag Kočović, Vesna Kukić, Nikoleta Marković, Dušan Maljković i Draginja Stanković, nagradio je 10 radova koji su obeleženi kao nagrađeni na Fb, Instagrm i X (Twitter) stranicama KC Rex:
https://www.instagram.com/kc.rex/ https://www.facebook.com/kulturnicentarrex https://x.com/KultcentarREX
//
Transformacije i oduzimanja: “Koga pozvati kada svet gori?”
Tema konkursa "(Kako) Nastaviti bez sebe?" postavila je pred sve zainteresovane učesnike i učesnice pitanja načina i smisla egzistencije u vremenu i prostoru koje u velikoj meri delimo, bilo u materijalnom ili idejnom, fizičkom ili psihičkom smislu.
Globalna situacija koja je u raspisu konkursa sredinom jula okarakterisana kao dvostruki ćorsokak, gde ne postoje jasne ideje a po svemu sudeći ni materijalna sredstva da se tekući ratovi bilo zaustave ili nastave, ne samo da se u međuvremenu nije promenila nego je postala još teža i neizvesnija. “Ubrzavanje istorije” kome prisustvujemo i svedočimo dovodi i do toga da na neke samo pre mesec-dva koncipirane i realizovane ideje možemo već gledati kao na odaljeno istorijsko iskustvo.
U takvom kontekstu nije čudno da je poziv na učešće u konkursu i izložbi skretao pažnju na globalnu relevantnost kako potreba tako i teškoća “nastavljanja bez” mnogo toga što individualno ili grupno, socio-lokacijski ili socio-formacijski smatramo sobom, sopstvom, svojim izborima, karakternim crtama, društvenim mestom, svojim željama, kulturnim potrebama i navikama. Jedna epoha kao da pri neželjenoj demisiji okleva da li da odbacuje svoje idejne i materijalne horizonte kao pozorišne kulise, svoje kategorije, dimenzije, koordinate kao neku staru, tesnu, sve krhkiju a paradoksalno i sve težu i neudobniju, već pretešku ljušturu; kao da neodlučno stavlja svoje mehanizme, svoja baždarenja i same svoje mere, principe, na tezgu pored neispravnih vaga i satova. Pa ih onda ipak pomera u stranu, na mušterijama neugledno mesto, dok na prašnjavom buvlje-pijačnom asfaltu, etike, estetike i jezike njenih problematika prelistava vetar u bačenim raskupusanim knjigama. Pesimizam? Ne mora da znači.
Čojstva vs. svojstva
Oskar Davičo je u pesmi iz zbirke Kairos (1, iz koje smo netačno prepisali stih “produžiti bez sebe”), sledio jedan prepoznatljivi koncept neizdrživosti, neizdrža u sutoku, kontrastu između elementarnih nezaobilaznih životnih potreba i suštinskih, nezamenjivih ideala koje je istorija XX veka, dugog XX veka koji nikako da otresemo sa repa njegovih događanja i nedogađanja, toliko puta dovodila u susrete, sudare, kontradikcije i konflikte.
Radomir Konstantinović je kao centralni motiv Davičovog opusa prepoznao pitanje-problem svojine. Na engleskom, za svojinu i za svojstvo, dakle za neki mrtvi predmet ili zbir predmeta kao i za neki ljudski karakter ili karakternu crtu, može da posluži ista reč – property. Nedavno preminuli filozof Branimir Stojanović, tvrdio je da je društvena svojina jedini politički izum Evrope još od Francuske revolucije tj. od izumevanja građanina i građanskog društva; da je taj izum otvorio a donekle i omogućio zakoračenje u jednu novu misaonu i delatnu, novu civilizacijsku epohu. Po tom pitanju, bivše jugoslovenske republike kao da su, odustavši, iz sebi znanih razloga, od tog zakoračenja, odstupile u neki izvrnuti svet, svet koji se kreće unazad, kao neki naopaki svet Bizara (2) kao pandana normalnom svetu Supermena. Pri tome je morao biti odbačen i po mogućstvu zatrpan, ako ne već spaljen jedan poveliki bagaž. Dakle, jedno nastavljanje bez sebe se desilo pre dve ili tri generacije. Obzirom da izvrnuti, naopaki, nenormalni svet, po Hegelu služi da se bolje razume, proceni, stabilizuje i unapredi onaj normalni, čini se da smo trenutno upravo u prostoru i vremenu gde se može a i mora proceniti šta je još ostalo da se odbaci u ime daljeg napretka ka normalnom? I da li će možda bolno odbacivanje biti praćeno lekovitim propitivanjem nekih starih nagorelih kulisa, bačenih knjiga i zatrpanih ljuštura? Zar nije celo ovo putovanje od trideset i nekoliko godina pokrenuto u ime “normalnosti”?
Šta možemo u vezi sa ovako skiciranim a pretpostavljeno zajedničkim problemima, saznati i uočiti iz radova pristiglih na konkurs, šta brine ili motiviše ljude pa se bave ovom temom?
Tranzicije i transformacije
Veći broj radova promišlja transformacije ljudskog (ob)lika, njegovu sve veću plastičnost, prozirnost, nestalnost kao interiorizovano preispitivanje i reflektovanje nestabilne spoljašnjosti. Radovi Ive Martinović, Đorđa Gavrilovića, Ane Jošović, Jane Konstantinović, Tijane Đinđić, Ane Cvejić, Danila Matovića, bave se ovim temama, koje se mogu nadalje promišljati uz filozofsku pripovetku Vinsenta Angerera koja diskutuje principe materijalnog sveta kao ključ za razmatranja fenomenologije ljudskih stanja i osećanja; ista tematika prepoznaje se u introspektivnim kadrovima video eseja Sanje Vasić, dok rad Milice Zakić ovu problematiku pojednostavljuje kroz scenario tekućeg adaptiranja čovečanstva na predstojeću epohu. U materijalističkoj ravni stranice iz sveske Ane Milanović ogleda se jedna od ključnih formativnih sila našeg sopstva: ekonomija želje u okvirima dinamika konzumerističkog društva, a čiju genezu prepoznajemo u radu Daliborke Dimitrijević, gde je ključ razumevanja u jednoj “omašci” – umesto Prade - Pravda. Rad Saše Petrovića kao da, u datom bezizlazu, refleksno mapira rupe, procepe u nespektakularne, teško dostupne izlaze iz sveta poznatog i sigurnog a rad Andreja Kocića naša neoprezna odustajanja i od nekih postojećih rešenja, ako ista trenutno ne odgovaraju ustaljenim navikama i putanjama.
Svi ovi radovi na različite načine reflektuju opšte disharmonične, deregulacijske, prekarne društvene tokove, koji neprestano menjaju i percepciju sveta i razumevanje svog mesta u njemu
Koga pozvati kada svet gori?
Autori i autorke reagovali su i na stanje “očekivanja obećane katastrofe” koje prepoznajemo ili naslućujemo u ironičnom podkastu Olivere Stajkovac i Jelene Ivić, u vezu na ručno pravljenom papiru Tatjane Marticki Cvejin (iz čijeg objašnjenja smo pozajmili dva citata), političkom limbu koji u jednom muralu detektuje Nela Milić, i “zbunjene, izmeštene, uplašene ljude” na ilustraciji Zorana Svilara, gde sveprožimajuća truležno-ružičasta gama kao da upravo postavlja pitanje: “Koga pozvati kada svet gori?”.
Od-uzimanja
Brojni su i radovi koji se osvrću na gubitke, pretrajavanja, manje ili više traumatična iskustva koja ne možemo ne poneti sa sobom ako bi to i pokušali, a gde su ona iz ratova devedesetih već i sama bila nastavljanje bez svega onoga što je koliko-toliko socijalističko društvo obezbeđivalo ili makar obećavalo. Tu problematiku u različitim tematskim okvirima i poetikama adresiraju radovi Tamare Babić Nikiforov, Lea Pavlovića, Nikole Džafe, Miloša Tomića, Jane Ilić i Janka Ilića, Miloša Ćosovića, kao i Art Lamde i Dejana Bogojevića. Zajednička karakteristika je da autori i autorke nisu svojom voljom nastavljali bez omiljenih a od-uzetih prostora, pejsaža, životnih navika, principa, identiteta, već su iskustva stečena gubitkom na koji nisu mogli, makar ne značajno uticati, Od radova iz ovog tematskog prostora odvajaju se “prosipanjem biografije sudbini iz kante” rad Darka Vukića i dekolaži Sanje Solunac, kroz linčovsko (3) preispitivanje stanja depersonalizacije, otuđenja i obezličenja.
Rad Saše Stojanovića direktno poziva i proziva poslednje iskre ugašene ili prigušene savesti imperijalnog centra, koji i prema rečima svojih hrabrijih i iskrenijih političara snosi ključnu odgovornost za planske i masovne zločine nad civilima u Gazi. Crtački postupak kao da se svesno odriče svih elemenata spektakla koji nas omamljuju i skreću nam pažnju od zločina u naše ime, ime “rules based order-a”, time je rad i protest protiv ukupnog kulturnog sklopa koji ovakve zločine omogućava i, ako i ne ohrabruje onda svakako relativizuje i toleriše. Rad Aleksandre Mirković nudi se kao mogući odgovor na ovakva preteška pitanja pred kojima su istovremeno bankrotirali svi perceptivni modaliteti i kapaciteti “normalnog čoveka”, nisu li mu/nam od-uzeti njegovi tj. naši preostali eskapistički impulsi i refleksi, nismo li svi zato postali neosetljivi kiborzi, pravdajući utrnjenje ili samoukidanje čula sakrivanjem u emocionalnu nemost tehnologije? Ovakva egzistencijalistička pitanja postavlja i rad Marije Ranković.
Rad Bojana Jankovića, “ne-štamparija” internet poezije, vraća nas u vreme razvoja poverenja u umrežavanje i diseminaciju informacija, to jest poverenja u ljude, vraća nas u zaboravljeno stanje optimizma. Trebaće nam te mreže i to poverenje a digitalizovana poezija je svakako njihova dobra potka i konzervans (može i limuntus, protiv uskisljenja poverenja), knjige su ionako već bačene.
Od-uzetosti
I drugi problemi koje dotiču ili fokusiraju radovi kao što su društveni stupor i paraliza Milene Pešut, anksioznost usled klimatskih promena Marine Tasić, demisija ili degradacija okruženja i utemeljenja srednje klase Marije Zurnić, ukazuju na svojevrsnu ukočenost, oduzetost kategorijalnog i normativnog aparata “normalnog čoveka”, a koje lako rezultira utapanjem u -- od Čomskog kritikovane -- konstruisane konsenzuse, koje ironično komentariše rad Zorice Nikić. Rad Viktora Cvejića u tom okviru ukazuje na intenzifikaciju informativnog fluksa kojem se izlažemo sa sve manjim kapacitetima za dijagnostiku, kategorizaciju i kvalifikaciju doživljenog, uočenog ili propuštenog, što može da služi kao izgovor za komformistička odustajanja ali i kao nagovor na istraživačka pokretanja. Rad Stevana Novakovića je primer memorijskog skraćivanja i sažimanja uslovno prepoznatljivih audio zapisa, koja (dez)aktiviraju intergeneracijski, već nefunkcionalni, kognitivno-asocijativni aparat “odzipovanja” i prepoznavanja materijala. Nasuprot tome, audio pejsaži upisani u fotogarafije Nikole Krstića zadržavaju pažnju i proširuju ekspoziciju zvučnog radi bolje percepcije vizuelnog, poput proteze za zamrla čula.
//
Na kraju imamo i radove koji obuhvataju ili sažimaju više prepoznatih tema. Bend Rimini uspeo je da veliki deo opisane problematike prevede i prepeva u svojevrstan generacijski CV. Od značaja je međutim primetiti da su slični motivi bili prisutni na alternativnoj rok sceni i u osamdesetima, nisu dakle sva iskušenja novih generacija nova, što govori i o kontinuitetima koji su uprkos svemu nastavljali “sa sobom”. Proročko-filozofski eseji Aleksandra Markovića takođe se odlikuju širokim tematskim zahvatima a animacija Miljane Radenković prevodi postavljena pitanja u jezik simbola koji u gif formatu zadobijaju formu signala, poput onog trepćućeg žutog svetla – nastavljate na svoju odgovornost. Andrijana Antanasijević u radu koji je nažalostzbog nesporazuma ostao van konkurencije kao da konkuriše za kover fotografiju nekog singl izdanja (moguće slične tematike koju je obradio Rimini) i na neki način prevodi opštu atmosferu teme u jezik autoportreta koji jeste primarni medij nastavka ili nastavljanja (bez) sebe. Tako da ćemo je uzeti za Fb cover najave izložbe.
Zaključili smo da se već posle par meseci, usled ubrzanja istorije teško i prisećamo razloga, motiva, konteksta iznošenja nekog predloga, pitanja, stava, sada zatrpanog mnogim novim događajima, mišljenjima, dilemama, kontradiktornim osećanjima. Tu smo možda već na poznatom terenu napretka? (4)
Nebojša Milikić
(1)
Ni reči više! Drhtati!
Ne. Bežati svitanju iz kruga što zebe
prosipajući biografiju sudbini iz kanti
Produžiti bez sebe.
… …
(2) Bizaro (Bizzaro) je strip karakter, anti heroj nastao kao antagonističko naličje Supermena. Na primer, ako Supermen spasava mačku koja se suviše visoko popela na drvo, Bizaro trese grane ne bi li se teže održala na visini.
(3) Dejvid Linč (David Lynch), poznati američki filmski režiser, scenograf, glumac, koji se u svom radu nadrealističkim sredstvima prilagođenim epohi postmoderne bavio fenomenima otuđenja, strahovanja, predrasuda savremenog američkog društva, sa posebnim fokusom na naličje idealizovanog „small town America“ sveta, što bi se moglo razumeti i kao „malograđanske Amerike“ iako bi tačniji prevod bilo „svet američke varošice“ to jest provincije. Na temu iz njegove najpoznatije serije „Twin Peaks“ referisano je u ovom tekstu o ubistvu mlade devojke iz „small town Romania“, gde nažalost prepoznajemo univerzalnost Linčovih tema i opusa.
(4) Kle (Paul Klee) ima sliku koja se zove Angelus Novus. Na njoj je prikazan anđeo koji kao da pokušava da se udalji od nečega čime je zapanjen. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako bi morao izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao niz događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine preko ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja da mu je razapela krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa, dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što nazivamo napretkom jeste ta oluja (Walter Benjamin, O shvatanju istorije)
---
Projekat se realizuje uz podršku projekta Hartefakt Fonda „Kultura za demokratiju“ i Ministarstva kulture Republike Srbije.