Recital "KC REX, trideset godina već ili tek?"

Da probamo ovako: “Kulturni centar Rex od početka funkcioniše kroz metaforu broda. Tu je legendarni Škartov dizajn prvog sajta, i odgovarajućeg znaka – brodske elise, pa himnična obrada “Zaploviće REX” Horkestra, pa logo proslave 20-godišnjice, brod na uzburkanom moru…) -- Ih, pa to svi znaju, to je već zaboravljeno -- lepo je rekao prvi basista Metalike kad su ga pitali šta misli o svom raskidu sa bendom:  “Istorija je tamo gde joj je mesto”; dakle, u Jevrejskoj 16, postala je i ostala tamo. Ali… nije se uspelo nastaviti bez sebe:

https://rex.fondb92.org/sr/aktuelno.1.200.html?offset=40

https://rex.fondb92.org/sr/aktuelno.1.200.html?offset=30

https://rex.fondb92.org/sr/aktuelno.1.200.html

Da probamo ovako:

Kao generacijska platforma, Rex u prvih deceniju-dve, omogućava navigaciju nebrojenih trajektorija, kontradikcija i analogija, na primer između broda Arke i splava Meduza, kao metafora neminovnog, spasonosnog početka nečeg novog i poražavajućeg, dehumanizujućeg kraja nečeg starog.

Ono što je privremeno integrisalo ovu protivrečnost je bio jedan naizgled veliki narativ, narativ “O normalnosti” kako je glasio naslov izložbe o umetnosti devedesetih u MSUb. Šematski gledano, može se pretpostaviti da je taj narativ privremeno pomirio i taktički integrisao horizonte nade i očekivanja: 1) reformske logike i politike SFRJ i 2) tranzicione logike i politike post-(i anti-)jugoslovenskih država, Međutim, neplanirani glavni katalizator tog ujedinjenja i sledstvenog, raznolikog, burnog, reaktivnog otpora, ispao je rat. A Rex je bio mesto višeslojne i višegodišnje artikulacije antiratnog i mirovnog pokreta, vezanog pre svega za informativnu i kulturnu politiku Radija B92. Jedno “konačno normalno” mesto u “beskonačno nenormalnom” okruženju. Skoro kao iz Arsenove pesme: “Brod koji će preuzeti sve terete…”. Ukoliko ćemo sebi dodeljivati sudbonosne uloge i zasluge, treba se prvo pozabaviti problemima konstrukcije profesionalne autobiografije (pa i jednog kulturnog centra):

“… Nešto je uži cilj profesionalne autobiografije. Ova nije narcističko samoogledanje u vremenu niti nostalgično prisećanje. Nije ni objašnjenje vlastitih lutanja nego pokušaj da se samorefleksivno prikažu društveni uslovi ličnog profesionalnog iskustva iz perspektive raznih vremena i uvek promenljivog ugla viđenja prošlog koje nameće dinamična sadašnjica, ali i promenljiva vizija budućeg. Kod osvrta na stupnje zapletenosti u istoriju profesije i na promenljive poretke sećanja treba razdvajati autentično od društvenoprihvatljivog sećanja. Ali i čuvati se koherentnosti naracije, retrospektivnog fatalizma, selektivnosti i konstrukcije AB. Uvek valja biti svestan prinude sadašnjice u kojoj se sećamo i pritiska grupnog i ličnog samopripisivanja. Iskustvo je osavremenjena i nikada definitivna prošlost koju koristimo. Naša prošlost opstaje uvek kao naša sadašnjica jer se na novi način sećamo zbog novih očekivanja.“ (Todor Kuljić, Autobiografsko kontrasećanje)

Operativna istorija Rexa je pokušala da nas oslobodi ove recepture. Izmeštanjem iz svoje “normalne” lokacije Rex-u je ponuđen otpust iz sopstvene istorije, ne samo objektivni, vezan za gubitak njegovog generičkog prostora, već i konceptualni, vezan za gubitak “originalnog” konteksta svog nastanka i razvoja. Kada se vremenom veliki narativ o “normalnosti” skupio, prosto sklupčao pritisnut sopstvenim ograničenjima (na primer objektivni uslovi za opstanak i razvoj srednje klase na kapitalističkoj periferiji), on je sa svojim utrnulim konceptima pogurao na “đubrište istorije” i same svoje okvire, same formate velikog narativa, koji je ionako bio nespretno uglavljen u veliki globalni narativ o “normalnom” kraju velikih narativa (i politika). Međutim, umetničko stvaralaštvo, delujući u istom domenu u kom i politika, u polju predstavljanja i tumačenja sveta, ima kao uslov samog smisla svog postojanja - nemogućnost kraja.

Uzimajući citirano uputstvo T. Kuljića za rukovanje sopstvenom istorijom u obzir, poslužićemo se, za početak, formatom recipročnog recitala, koji nudi aktivni eho inače gluvoj samodopadljivosti i samodovoljnosti “samoogledanja”. Poslužićemo se formatom u kome je upisana dijalektička veza između rečenog i čuvenog, poznatog (prošlog) i nepoznatog (budućeg).

Biće i ketering. I šank možda.

POZDRAVNE REČI:

Veran Matić, Adrienne Van Heteren, Milena Dragićević Šešić

RECI-PROGRAM:

Katarina Živanović: “REXovi univerziteti” - šta sam radila posle REXa i na koji način je iskustvo REXa na to imalo uticaj.

Svetlana Ivanov: “Svetlanini utisci iz Rexovog kaleidoskopa” – Svetlana je na svojoj radionici postavljala pitanja koja zvuče svakodnevno, čak suvišno, ali, po utisku većine ispitanika i ispitanica, nikada ih niko nije postavio, barem ne na ozbiljan način.

Ilir Gaši: “Kako (u kome) postoji KC Rex danas? O leptirima i brodovima, i jednom posteru iza šanka” –  “Nema ništa bolje od traženja, kada želiš nešto naći”, kaže jedan književni lik u jednom književnom delu, i dodaje: “Ako tražiš, obično nešto i nađeš, ali to nije uvek baš ono što si tražio”.

Vahida: “Kako je zmija iz Rexovog vrta dobila noge?” – Vahida će preneti iskustva iz izrade murala na bini prostora u Jevrejskoj 16, povodom 20-godišnjice KC Rex, Kritički komentar o muralu: "zmija je dobila noge" može doprineti razumevanju odnosa spoljašnje slike Rexa/o Rexu i unutrašnjeg stanja/sadržaja.

Miloš Tomić: Kao nekad na Pesničenju… - Miloš, kao nekad na Pesničenju.

Bojan Đorđević će govoriti iz ugla festivala Ring Ring, koji je opstao i vratio se u stari prostor, uporediće vremena i odnos muzičara i publike sa prostorom nekada i sada

Borisav Matić: „Pogled na istoriju nezavisne scene iz perspektive KC Rexa” 

PREPARKING kako novija kritička teorija vidi istoriju i produkciju KC Rex, inserti iz izlaganja Dragane Vidović, Marine Zec, Nenada Pintera, Nebojša Glišića, Marije Milovanović, Borisava Matića i Andreja Čanji, u izboru Kirila Šiškova.

NAGRAĐENI radovi pristigli na konkurs “(Kako) Nastaviti bez sebe?”. Žiri u sastavu Aida Ćorović, Predrag Kočović, Vesna Kukić, Nikoleta Marković, Dušan Maljković i Draginja Stanković odlučuje o dodeli deset ravnopravnih nagrada.

Otvoreni mikrofon…

//

Projekat se realizuje uz podršku projekta Hartefakt Fonda „Kultura za demokratiju“ i Ministarstva kulture Republike Srbije.