Međutim, niz naših članica sarađuje godinama sa organizacijama i pojedincima iz kulturnog
života Kosova, ima prijateljske, saradničke odnose (najčešće u okvirima projekata zagovaranja i
afirmacije ljudskih prava, kulturne razmene, jačanja demokratije, slobode stvaranja i
izražavanja), što nas obavezuje na sagledavanje novog niza događaja, koji se tiču kulturnih i
ljudskih prava stanovnika Kosova.

U proteklih desetak dana, od lokalne srpske zajednice na severu Kosova, oduzete su: Ustanova
za sport, omladinu i specijalizovane usluge Sportskog saveza i Kulturno-umetničkog društva
„Kosovski božur“, Gradski muzej u severnoj Mitrovici, Sportska hala (o čemu su javnost
obavestili i studenti tamošnjeg univerziteta) i Gradska biblioteka “Vuk Karadžić” (u kojem slučaju
su izostale bilo kakve reakcije). Posebno je zabrinjavajuće da su, kao što je istaknuto u vesti na
portalu Kossev, u slučaju biblioteke praktično izostale bilo kakve reakcije.

Napominjemo da sve opisane radnje sprovode organi lokalne samouprave (uz asistenciju
policije) za koju nije glasalo ni 5% stanovništva. Dobar deo stanovništva severa Kosova
prisustvo policajaca doživljava kao okupaciju. Pripadnici policije se često ponašaju “i preteći i
siledžijski”, delom ne govore ili odbijaju da govore srpski, “izdaju neurednu dokumentaciju ili
odbijaju da izdaju službenu dokumentaciju na srpskom jeziku”, ne sprečavaju učestalo
provociranje stanovništva i “uznemiravanje žena od lica koja ne pripadaju lokalnoj zajednici”.
(Izvori: Kossev, Slobodna Evropa, Radio Kim, NGO Aktiv, Newsocialinitiative.org).

Moglo bi se reći da na kapitalističkoj periferiji nema pravde ni za koga, pa je ne može biti ni za
Srbe sa Kosova. Decenijska stradanja i nagomilane traume, mnoge još i neobelodanjene,
posebno albanskog, ali i drugih naroda Kosova (ili Republike Kosova), čine aktuelne nepravde
prema tamošnjim Srbima olako normalizovanim, rutinizovanim, naizgled i nebitnim. Takav
odnos usmeren na relativizaciju ili ignorisanje nečije teške stvarnosti, kao što nam je dobro
znano iz nedavne i dalje istorije, loše utiče na društvo i njegovu kulturu, njegovu sposobnost za
razumevanje današnjice, njegovu volju za razvojem. Nereagovanje jača nacionalizam i
revanšizam koji služe političkim elitama kao nepresušni propagandni resurs.

Mnoge od zatvorenih institucija, kao što su mesne zajednice ili centri za socijalnu zaštitu, imale
su funkciju i (jedinih) mesta kulturnih okupljanja, socijalne podrške i komunikacije lokalnih
kolektiva i zajednica. Kosovska vlast ne samo da ne pokazuje nameru da te institucije finansira,
nego ih kriminalizuje i zatvara demonstrativno koristeći represivni aparat, kršeći pritom ne samo

principe elementarnog poštovanja ljudskih i manjinskih prava sopstvenog stanovništva, nego i
dodatno omalovažavajući, zastrašujući i tretirajući stručne ljude koji decenijama rade na tim
mestima kao kriminalce. Time se krše i zakoni Kosova i očigledno se radi se o upotrebi
vansistemskog nasilja od strane samog sistema. Te institucije mogle su biti mirno zamenjene
novim, koje su u okviru kosovskog pravnog i političkog sistema, ali kosovskim vlastima je
izgleda bila potrebna još jedna propagandna i trijumfalistička akcija etnički kodiranog
disciplinovanja i animiranja stanovništva uoči izbora. U osuđujućim izjavama međunarodnih
aktera, ne govori se dovoljno jasno o nezakonitom, nelegitimnom, i diskriminatorskom odnosu
prema sopstvenim građanima manjinske nacionalnosti, kao da se i ti akteri ustručavaju da stvari
nazovu svojim imenom. Poseta Kaje Kalas samo je ojačala ovakav utisak. Pozvala je srpske
sudije da se vrate u sudove, iako bi u datim okolnostima to dodatno legalizovalo ovakva
postupanja, a kao da se nije upitala zašto te sudije nisu u sudovima.

Apelujemo na sve koji imaju mogućnosti i volje, da se suprotstave sistematizovanoj opresiji nad
svojim sugrađanima i komšijama, bilo na Kosovu ili u Srbiji, učine ono što je u njihovoj moći da
se svaki čovek na ovim prostorima oseća sigurno po elementarnim humanitarnim i kulturnim
egzistencijalnim normama, ako se već malo ko može tako osećati po ekonomskim i političkim.
Tražimo od svih nadležnih institucija, domaćih i stranih, međunarodnih i lokalnih, da se našim
kolegama i koleginicama, čije je delovanje od velikog značaja za dobrobit i funkcionisanje
zajednica u kojima obavljaju svoje delatnosti, vrati pravo na rad i da im se za to obezbede
odgovarajući uslovi: prostor, sredstva, zaštita.

Na kraju, tražimo i od institucija SAD i EU da ne obustavljaju pomoć nevladinom sektoru na
Kosovu, koji uporno pokušava da proizvede i održi prostore komunikacije, istraživanja,
uvažavanja i saradnje kako na samom Kosovu, tako i između Kosova i Srbije.

Albanski, srpski i drugi narodi regiona zauvek će živeti u raznim zajednicama, od onih lokalnih
na Kosovu i u Srbiji do regionalne i globalne zajednice naroda kapitalističkih periferija, kojima su
primarni zajednički interesi otpora subordinaciji i eksploataciji.