Seminar za svakoga: MUZIKA I POLITIKA #1.3 KOMPLEKS OSAMDESETE

Sa jedne strane je tu, kao što navodi Dragan Đorđević, novotalasna kultura koja se danas pretežno predstavlja kao "izgubljeni raj" zapadnobalkanske kulture. Sa druge strane, tu su muzičari koji su različitim narativnim i poetičkim pristupima pokušavali, po rečima Stojanovića, da žive "svoje generacijske identitete, i afirmišu potrebu za kritičkom samosvešču, društvenom prihvaćenošću ili ličnom slobodom". I jedni i drugi, kao u kakvom dobrom krimi zapletu, pred ljude današnjice (i što da ne - pred one rođene osamdesetih) iskrsavaju kao ambivalentni, a ponekada i zlokobni heroji ili antiheroji. I tako stasava pitanje da li su novi talas, kao i šire stvaralaštvo jugoslovenske rokenrol scene uistinu bili tek primeri vanvremenski uspešnog i autentičnog umetničkog izraza, ili su karakteristični opusi i iz njih izrasli ljudi-stavovi (kakvi su npr. Bora Čorba ili Džoni Štulić) manje ili više svesno odigravali uloge i nemoćnih muzičkih pratilaca i agilnih burevesnika nadolazećih političkih događanja?

Apstrakti izlaganja:

Saša Stojanović 

Krivo srastanje ili umazane ruke brzo se peru

Sa vremenske distance od 40 godina posmatrati jugoslovensko društvo i pametovati o tome kako je moglo biti bolje, ne bi bilo moguće bez razmatranja karakterističnog iskustva aktera popularne kulture iz tog vremena, koji su pokušavali da stvaraju ali i žive svoje i generacijske identitete i afirmišu potrebe za kritičkom samosvešću, društvenom prihvaćenošću ili ličnom slobodom. Bora Đorđević, Branimir Štulić, Nele Karajlić i Sejo Sekson, kao frontmeni i najistaknutiji poetsko-politizujući akteri grupa Riblja Čorba, Azra i Zabranjeno Pušenje oslikavali su još uvek socijalističko društvo osamdesetih, iz tri vizure policentrične jugoslovenske rok kulture, zagrebačke, sarajevske i beogradske.

Rok kultura je u nastupajućim političkim promenama tražila svoje mesto i artikulisala svoje nade i verovanje velikog broja mladih ljudi u neki iskreniji i bolji svet od onog o kom su, po njihovom doživljaju, licemerno govorili njihovi roditelji i učitelji. Od ljubavne poezije uronjene u depresivni društveni milje do karikature imaginarnog sveta radničko-seljačke provinijencije, od pronicljive i duhovite analize političke i ideološke krize do anksiozne kafanske filozofije - uskomešano ogorčenje, protest i ironija, nailazili su na podjednako dobar prijem među mladim generacijama cele zemlje, potvrdivši još jednom relativnu koherentnost jugoslovenskog kulturnog prostora. U izlaganju i diskusiji ćemo razmotriti kako su tim prostorom odjekivale stvaralačke ideje i stavovi ovih autora u vreme njihove velike popularnosti a kako odjekuju ili ne odjekuju danas. 

Saša Stojanović (1968) je vizuelni umetnik, performer i aktivista. Svoj rad zasniva na afirmaciji ljubavi i komunikacije, kao i kritičkog i autorefleksnog odnosa prema životu, društvenoj stvarnosti i institucijama. Značajan deo njegovog stvaralaštva čine performansi realizovani tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih godina koji su bili deo konteksta angažovane alternative. Ti radovi su kritikovali vrednosti koje je promovisao dominantni režim. Praksa Saše Stojanovića, nakon dvehiljaditih, usmerena je protiv potrošačkog društva i neoliberalnog kapitalističkog poretka koje pokreću ekonomski interesi manjine i koji proizvode siromaštvo, seksizam, marginalizacije, institucionalizovano nasilje i subordinacije svih vrsta. Deo aktivnosti Saše Stojanovića je i serija predavanja pod nazivom "Nebesko pecivo sluša ploče i razgovara sa ljudima", na kojima se sluša rok muzika manje poznatih izvođača iz perioda 1966 - 1969.

Dragan Đorđević

Beogradski "novi talas"

Jedna naša svakidašnja jadikovka

Romantizujući mehanizmi (ili pre - refleksi) našeg vremena ne prestaju da ulažu napor u pozlaćivanje kulture osamdesetih godina (muzike, književnosti, izvođačkih umetnosti, slikarstva, skulpture, filma...): predstavljajući je kao „izgubljeni raj" zapadnobalkanske kulture. Istinski problem, međutim, nastaje kada se tom gestu romantizacije kulture osamdesetih dopiše takođe refleks romantizacije kulture nekadašnje SFRJ. Iz sučeljenih kulturoloških paušalnosti ne može a da ne proistekne sledeća zapitanost: da li je „novotalasna kultura" tipičan simptom jednog srećnog, uspešnog doba ovdašnje kulture, onog njenog doba koje se sve agresivnijim proizvoljnostima određuje kao utopijsko? I - tek nešto drugačije - da li se kultura nekadašnje SFRJ može smatrati uspelom zbog različitih novotalasnih provokacija i subverzija, ili je, pak, novotalasno „plaženje jezika" socijalističkom logosu uspelo upravo zahvaljujući samoupravljačkom Levijatanu, koji je od šezdesetih godina razvijao rizičnu kulturnu politiku kalkulisanja sa vesternizacijom u polju umetničke proizvodnje.

Koju vrstu kulturološkog legitimiteta danas zahteva „novi talas"? Da li je reč o „društvenom pokretu"? Ili pak o „(naj)boljem" ishodištu socijalizma? Ili ga treba razumeti kao teško raščlanjivo antikomunističko jezgro koje još uvek ne prestaje da od nekadašnjih „buntovnika (bez razloga)" produkuje neumorne tragaoce za političkom, ekonomskom, kulturnom moći, ili pak nacionalnom penzijom? I jedno sasvim neobavezujuće, gotovo idiotsko pitanje: da li devedesete stvarno dolaze nakon osamdesetih?

Dragan Đorđević (1978), esejista, proučavalac književnosti i (popularne) kulture; diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kome trenutno piše doktorsku disertaciju posvećenu konceptualističkim idejama u ovdašnjoj književnosti. Profesor je u XIII beogradskoj gimnaziji.

-------

Priprema i moderacija seminara: Ksenija Stevanović, Nebojša Milikić

Za seminar nije potrebno prijavljivanje.

-------

Govorni programi Kulturnog centra Rex podržani su od strane Fondacije za otvoreno društvo.

Organizacija i produkcija Kulturni centar Rex / Fond b92