Како наставити без себе???
Ово су зидне новине КЦ Рекс за тренутак Каироса, тренутак смене епохе. Да би знали шта је све потребно променити да би смена успела, консултовали смо искусне стручњаке и активисте...
Упутство:
Музички интро https://www.youtube.com/watch?v=sjm5C_4u7-E
Један ФБ статус
"Заиста не може да се живи од хваљења учесника обојене револуције 5. октобра Слободана Антонића за његове дубокоумне погледе на могућности нове обојене револуције овде на крилима блокада. Хвала Слободане на вашој мудрости, ал' преживећемо и без тога.
Прво је идеја извођења обојене револуције у Србији је заиста вредна подсмеха. Дакле обојена револуција је, шта Ђуро? Обарање неког режима који је анти западно орјентисан, ради довођења неких нових, спремних да се спроводе ЕУ и НАТО политика. Дакле ако се водимо тиме Запад хоће да сруши режим који је увео мере штедње, који извози оружје Израелу и Украјини, који има војне вежбе са НАТО-ом, који уводи визни режим Гвинеји, Куби итд, који уводи санкције Белорусији, човека који јавно одбија позиве за самит БРИКС-а итд. Значи ако неко верује да је Запад сад одједном хоће да сруши Вучића очигледно се верује да је до сада Вучић играо 7Д шах са Западом, јеб'о их ко мајмуне и завртао им уши, а они сад после 12 година су схватили НАТО пријатељи да су изиграни па решили да га сруше... Мислим слободно ко хоће да верује у то, ал' ја сам пробао и не иде ми, јебига.
Друга ствар заиста докле ће више Слободан Антонић као нека тетка да се бави трачевима. Шта су рекле пијане колумнисткиње Данаса, стварно ја мислим да је то кључни део српске политике, ако се не обрачунамо са тим мислим пропашће Србија.
Наравно најсмешније ми је упућивање као на велику мудрост на саморазумљиве ствари, а то је да се од 5. октобра дешава саморепродукција класа па студирају све више само средњекласна и вишекласна деца. Наравно та деца су увучена у либералну идеологију, не виде преко Вучића, не виде преко система и то је сваком ко има два грама мозга јасно. Е сад, то да командант Цицвара неће срушити капитализам је јасно свакоме ко није имбецил, а јасно је да командант Цицвара неће срушити ни Вучића. Е сад, ја не знам чега се онда плашити? Да ће да се смање школарине? Да ће да се бави СНС неким изливом народног беса? Да ће после 12 година први пут ова власт некоме да испуни неки захтев? Страшно, ја мислим да ће пропасти Србија ако се то деси...
Такође је јако смешно то што се помиње као аргумент "видите луксембуршке медије који све то преносе", пошто јелте у Србији не постоје само про и анти вучићевски ЕУ медији, него ваљда има неких народних медија који би били на страни малог мрава, човека, радника...
Долазимо и до најгрознијег дела тог памфлета за одбрану СНС-а, а то је кукање Слободана Антонића како га је зајебало. Каже наша велика жртва 5. октобра зајебали су ме! Крајем осамдесетих сам био против комунизма - зајебало ме. Петог октобра сам био против Слобе, зајебало ме... А довукло га из Новог Сада да буде шеф катедре за социологију, годинама се није скидао са телевизије, био главни ДСС аналитичар, ја не знам кад се толико каје над својим гресима што се није одрекао неког мааалооог делића својих привилегија стечених у променама које су нас бациле под ноге окупатору? Што мене није зајебало 5. октобра, да ја имам професорску плату, стан у центру Београда, да издајем књиге итд, хоћу и ја да мене неко тако крвнички зајебе, да и ја мало будем жртва транзиције...
У принципу оно што се треба читати из свега овога је наравно да је њему, као и Чеди Антићу и свима који са позиција нападају блокаде и статус кво до тог статуса кво стало. Крваво су се зарадиле привилегије, дошло се до положаја, утицаја, пара, па као и свака средња класа није им до промене јер и најмања промена система може да им уздрма то.
Борис Буден јавља:
“... Мислим да је ријеч о тектонском помаку у свијести тих младих људи. Транзицијски идеолошки балон се испухао. Вријеме у којем је важило – којегод да је питање, одговор је „запад“ или „Европа“ – дефинитивно је прошло. Па њима се већ преко 20 година, дакле читав њихов живот, утувљује у главу да је Европа супер, али да они нису довољно добри за њу, да морају положити још један испит из демокрације, па још један из правне државе, па још један из цивилног друштва, па још један из подузетничке ингениозности, па тако унедоглед. Од њих се тражи да ентузијастички суђелују у ритуалном самопљувању, да свакога дана сами себе подсјећају на свој цивилизацијски мањак, на то да су ендемски корумпирани, да им је кршење правила и закона у балканској крви, да или неће или не знају радит, или ако знају и хоће, да не знају управљати плодовима свога рада, да лажу, краду и мрзе преко сваке европске, дакле цивилизацијске мјере. Они Европи не ваљају као суграђани, али су јој довољно добри за копање литија.
С друге стране ни та Европа није што је била. Једину стабилну владу међу водећим земљама ЕУ има постфашистичка Италија Ђорђе Мелони. Расистичка, антимигрантска десница преузима водећу улогу у европским парламентима, ако не изравно, онда кроз политички центар који све више посваја њезине идеолошке ставове и политичке програме. Главна мета су јој имигранти, па и онда када су, како се то каже, бијели и културно односно конфесионално компатибилни.
Поврх тога, криза је ушла у само средиште економске моћи Уније. Њемачку је захватила деиндустријализација, јер је технолошки фатално заостала за Кином. Неолиберално обећање оног плимног вала економског раста који ће прије или касније подићи све, показао се илузијом. Читава Унија, а нарочито њезин исток, укључујући периферно сусједство као што је Србија, срља у демографску катастрофу. Напосљетку, Европа односно Запад, нису више никакав морални узор. Док с једне стране наводно бране међународно право, територијални интегритет и постојеће границе у Европи, они истодобно проводе или подржавају илегалне војне интервенције, окупацију страних територија, њихову анексију, активно прекрајају границе и политички и војно подржавају стравичне масакре цивила, чак можда геноцид.”
Најгоре од свега, Запад односно Европа, уништава саму могућност међународне правде, инзистирајући на некажњивости својих политичара и официра, без обзира на злочине које ови чине односно подржавају. Европа, односно Запад, данас је у нормативном смислу мртва.
Цео текст доступан је на https://radar.nova.rs/drustvo/boris-buden-intervju-radar-tektonski-pomak/
Из Инжињерске коморе НЕ ЈАВЉАЈУ:
"...Из свега до сада реченог, испада да нико ко је стварно крив, неће да буде ујурен, односно, обим кривице је толико велики да је за све крив ЗАКОН ГРАВИТАЦИЈЕ… Они ситнији, а који су наши држављани (који исто јесу криви), биће осуђени. Можда, само можда се ту нађе и неки (бивши) министар. А заправо, крив је цео систем (сви министри од 2000. који су предлагали и сви посланици од 2000. који су за те промене гласали) који је грађевинску индустрију довео у ово стање. По мени, то је пар хиљада људи, од 2000. до 2024, сви министри и посланици, укључујући и целу опозицију која је дала легитимитет таквим одлукама. Сви, у „пакету“, а ја знам за сигурно да то никад неће да буде остварено…"
Цео текст доступан је на https://forbes.n1info.rs/biznis/ekskluzivno-tekst-povodom-pada-nadstresnice-koji-inzenjerska-komora-nije-objavila-u-svom-glasilu-za-sve-je-kriv-zakon-gravitacije/
Хрвоје Штефан објашњава:
Која је веза између борбе против климатских промјена и борбе против пораста насиља у капиталистичким друштвима?!
У оба случаја потискује се фокус на структурне или системске силнице које их узрокују или потичу, а наглашавају се субјективно- индивидуални аспекти и реактивно-палијативни приступи.
И код борбе против глобалног загријавања и код борбе против пораста насиља и трауматичних злочина, борба се више усмјерава на адаптацију него на суочавање.
За заустављање глобалног загријавања потребно је, за почетак, заустављање свих нових пројеката за екстракцију и спаљивање фосилних енергената (нове нафтне и плинске бушотине, нове електране на угљен, плин, нови плиноводи, нафтоводи...). Но, такав корак би каскадно узроковао големи губитак новчане вриједности инвестиција и потраживања везаних уз актуалне и будуће пројекте фосилног капитала, што би значило и кноцкдоњн за глобалну репродукцију базирану на оплодњи и увећавању капитала.
С обзиром на то да је владајућој класи у капитализму тако нешто неприхватљиво јер би значило удар на темеље њезине друштвене моћи и доминације, проблему климатских промјена се настоји приступити на све могуће начине који неће довести у питање право капиталистичког власништва и структурни императив оплодње капитала.
То што је развлаштење фосилног капитала једини начин за заустављање глобалног загријавања и климатско-еколошке и хуманитарне катаклизме, владајућој класи и њезиним политичким слугама ништа не значи ако ће то довести у питање њихову моћ и власт. Сада када постаје све јасније да ће бити премашена зацртана и у климатске уговоре уграђена граница од 1.5 ступња Целзијуса пораста просјечне температуре у односу на прединдустријско раздобље, умјесто заустављања свих нових пројеката фосилног капитала, који значајно расту из године у годину, наратив владајућих истиче потребу адаптације на такву реалност и потпуно неутемељено прокламира да ће у будућности капиталистички потицана иновативност довести до развоја технологија које ће ријешити проблем претјеране концентрације стакленичких плинова што их производи спаљивање фосилних енергената и 'бусинесс ас усуал' фосилног капитала (кроз технологије за тзв.секвестрацију и уклањање ЦО2 из атмосфере, кроз геоинжењеринг и пумпање сулфатних спојева у атмосферу, те низ осталих сумануто нереалних и потенцијално катастрофалних идеја ако дође до њихове примјене).
Слично је и с проблемом насиља и трауматичних злочина, рјешење се мора тражити искључиво у капиталистичком оквиру. Више издвајања за сигурносне службе, за камере и наџор, више издвајања за фармакотерапију и низ других инсценација да се нешто покушава направити како би све остало исто и како би се, притом, још и зарадило.
Насиље је уписано у 'генетски код' капиталистичких друштава, немилосрдне конкуренције, социопатије и атомизације коју структурно производи и потиче. Нимало не чуди да људи „пуцају“, да се психички поремећаји или болести канализирају у насиље које је капиталистичко друштво нормализирало, колико год се декларативно и лицемјерно од њега дистанцирало и на индивидуалним случајевима га осуђивало.
Очекивано је да ће политичари статуса qуо у ситуацији трагедије инсценирати властито ђеловање на проналажењу рјешења. Но, за проблеме климатских промјена или пораст манифестног насиља, не постоје истинска рјешења у оквиру капиталистичких друштава. Постоји прије свега адаптација и симптоматско или палијативно лијечење које не захваћа у друштвене узроке феномена (и то се рјешење нуди прије свега по класној линији: богати си могу лакше осигурати изолацију од субјективног насиља и најгорих посљедица климатских промјена) . То не значи да симптоматско љечење треба нужно одбацити, али треба бити свјестан његових ограничених досега, у најбољем случају. А у лошијем случају и улоге у одржавању статуса qуо и стварању привида да се нешто чини како би све битно остало непромјењено.
У којем смјеру такав приступ води мислим да врло упечатљиво демонстрира ова фотографија архитектонске идеје за једну америчку средњу школу. Школа се за могуће ситуације нових покушаја масовних убојстава из ватреног оружја припрема прилагођавањем школских простора тако да се ученици могу лакше сакрити ако или када се деси нова ситуација да нетко улети у школу да би рандом пуцао из ватреног оружја. Јер када забрана продаје и ношења ватреног оружја, што је у САД-у врло профитабилан бизнис, а камо ли промјена система, не долазе у обзир, тада се овакве ствари представљају као „рјешење“ или као „оно што можемо учинити“..
Што рећи него: 'не желим у таквом друштву живјети'.
Izbor sa Fb-a za 23, 24. i 25. januar
Znači sad ste svi kao mnogo pametni jer ste provalili da generalni štrajk zamisli nije stvarno generalni štrajk (?!) nego poziv na građansku neposlušnost, što je i logičan i dostupan naredni korak radikalizacije aktuelne borbe u izostanku mogućnosti poziva na stvarni generalni štrajk, dakle jedan jednostavan poziv onima koji su u mogućnosti ili spremni da obustave rad usled nemogućnosti sindikalnog organizovanja štrajka ili novih/starih izdaja štrajka od strane sindikata, kao i poziv na bojkot - udaranje po džepu onih koje jedino ono i plaši. Sad još otkrivate toplu vodu da su eto jedini kojima se tek tako nešto može - da odluče da ne rade - oni koji su slobodni i nezavisni - privatni preduzetnici, te da u našoj zemlji ima najviše mikro i malih preduzeća. Do skoro smo slušali kritike drugova sa levice kako treba ostaviti opljačkani i ojađeni javni sektor na miru - nek štrajkuje malo privatni za promenu. Sada kada se suočavamo sa realnošću strukture dominantnog dela privatnog sektora - jao fuj.
Sve su to neke lenje, estetske i nedrugarske kritike u trenutku stvaranja širih frontova i novih savezništava širom zemlje, studenti-profesori-poljoprivrednici-maturanti-jedinstvo kolubara-prosvetari-advokati-kulturni radnici-xyz, koje je odjednom moguće upravo zahvaljujući tom ideološkom minimumu i nezavisnom anti-stranačkom karakteru zamišljenom da okuplja i mobiliše, umesto da razjedinjuje, a koji opet nekako uspeva da savršeno polarizuje. Trenutak je i osvešćivanja vrednosti sopstvenog rada (pritom ignorišemo kako odjednom svi konačno govorimo o proizvodnji i potrošnji), kao i osmišljavanja platformi koje omogućavaju solidarno priključivanje borbi onim delovima društva koji ne pripadaju studentskoj populaciji. Umesto zatvaranja - kreiranja ekskluzivnog kolektivnog identiteta od angažovanog ,,studenta", obrazovnog radnika i akademskog ili drugog građanina, stvaraju se neki novi prostori za direktnu akciju i direktno učešće odozdo. Ovaj poziv na građansku neposlušnost je samo dokaz da je, makar u ovom trenutku, još uvek moguće organizovati neku jednostavnu anti-kapitalističku akciju bez ooozbiljne organizacije i para za marketing kampanju, akciju koja će odjeknuti društvenim mrežama, te zahvaljujući podršci studentskih plenuma (od koje trenutno svaka stvar zavisi), biti objavljena i u medijima. Da li će ta akcija uroditi plodom i uticati na koji procenat PDVa zavisi od toga koliko će biti masovna (SSSS :)), te od toga hoće li postati redovna praksa, ali izvesno je da će izvršiti određeni pritisak kakav nije vršen do sada.
“Ne izlazimo u kafane, ne kupujemo gorivo, ne idemo u restorane, jedemo šta nađemo u kući…”
nabraja voditelj Mentalnog razgibavanja kako treba da izgleda generalni štrajk najavljen za 24.1.2025. (iako je to svakodnevnica osiromašene klase radnika). Pre toga, kustoskinja najavljuje štrajk. Voditeljka nabraja ko će sve podržati studentske zahteve - muzičari, glumci, kustosi, intelektualci (ma šta to značilo ali u biti ne znači ništa). Neće raditi galerije, muzeji, biblioteke, knjižare! Kao i svakog jutra, nabrajaju se zahtevi za pravnom državom i institucijama i utvrðivanjem odgovornosti.
Studenti pozivaju na generalni štrajk. U redu, da, to je put!
Očito, nastala je zbrka oko generalnog štrajka jer se poziv na isti pretvorio u poziv na građansku neposlušnost.
Laguna i Delfi, knjižare, fast food samo za knjige, pridružuju se generalnom štrajku! Dobro, da li je to odluka radnika, pretežno izrabljivanih studenata preko omladinske, za bedne pare? Ne, to je odluka bogatog vlasnika i kora menadžmenta koji kupuju kartu opstanka.
Zamislite sad drugačiji scenario: studenti koji rade organizovani u sindikat u lancu knjižara obustavili rad! Mislim da bi vlasnik Lagune brže bolje iskoristio sve mehanizme za razbijanje sindikata i bunta koje mu ova eksploatatorska vlast, imperijalna sluškinja od Srbije daje.
Studenti moraju razmišljati dugoročno. Neophodno im je udruživanje na duge staze kao kontrateža izrabljivačkom sistemu, jake strukture za kolektivno delovanje i kada završe studije a ne samo sad. Studenti koji rade, a nije ih mali broj, ne učestvuju na dugim i iscrpljujućim plenumima. Posle osmočasovnog rada u nekom fast food restoranu, knjižari poput Lagune, butiku brze mode ili hotelima, najmanje što mogu jeste da pregledaju na internetu/ grupnom četu, kakve su odluke donete u njihovo ime. Ne govorim ovde da oni nemaju želje da učestvuju ili da ne učestvuju, govorim da bi njihov izraz bio drugačiji od pukih zahteva za “funkcionalnom državom”. Cene stanova, hrana, odeća, troškovi studiranja, prevoza? A pre svih tih, cena rada i ugovori pod kojima rade, dakle zakonodavni okvir koji se tiče sfere rada!
Mislim da bi studentsko sindikalno organizovanje bio korak bliže ka društvu jednakih. U to ne računam pokušaje opskurnih, pandurskih i beziskustvenih grupa koje bi prodavale sindikalizam na kilo u teoriji. Možemo govoriti u dva pravca kada je reč o sindikatima i studentima. Jedan je povezivanje sa sindikatima, onima u kojima postoji politička volja makar dela istih za promenom. Drugo je sindikalizovanje samih studenata i studenata-radnika. Time bi se moć birokratizovanih visokopozicioniranih “vođa” sindikata dovela u pitanje, time bi se uticalo i na odluke koje vođstvo sindikata donosi. Iza svega leži organizovanje i kada se broje glave, čija struja ima više glava, pobedio je. Naivno bi bilo misliti da bi bilo ko predao moć bez odbrane, stoga se mora imati plan za svaki scenario i biti dobro informisan.
Uticati na strukture “spolja” je gotovo nemoguće i govorim ovo kao okajavanje greha takvih zabluda. Uticaj može biti savetodavan, ali nikakva moć ne leži ukoliko se nalazimo van organizacija. Ne postoji dobar sindikat, postoje u svakom ljudi organizatori i uhlebi. Zbog čega sam protiv pravljenja novih sindikata? Mi ih u Srbiji imamo na desetine hiljada. Takvo sindikalno nejednistvo ide u prilog samo i samo vlasnicima kapitala uključujući državu. Počnimo od ovog poziva na generalni štrajk. Koja mala, a i velika, sindikalna centrala može da garantuje da fond pokriva troškove štrajka? Bojim se da je odgovor poražavajuć. Takođe, neodogovorno uletanje bez plana za štrajk i pripreme istog koštaće glave radnike i sindikaliste koji nisu pri vrhu sindikalne birokratije. Imali smo nekoliko izleta u takve avanture, nisu se slavno završile. Još gore, avanturističko uletanje u takve poduhvate, ukoliko se završi neuspehom i slomom, košta mnogo više - košta razočarenje, demotivisanost, istupanje iz sindikata, teško pokretanje na rad koji bi jačao sindikat.
Prethodnih dana su mreže bile preplavljene objavama da će, uglavnom oni delovi društva od čijeg funkcionisanja ne zavisi profit i opstanak kapitalizma, ući u štrajk. Od nevladinih organizacija do umetnika, najavljena je obustava rada. Svojim prijateljima iskreno upućujem poziv da, ukoliko žele da do generalnog štrajka dođe, učlane se makar pojedinačno u sindikate koji to dozvoljavaju statutom i usmere vreme, energiju i materijalna sredstva ka organizovanju sindikata u privatnim sektorima. To je teži i jedini ispravan put s obzirom da se kapitalizam zasniva na privatoj svojini. Uloga će se, svakako, naći za svakog od njih koji sindikatu pristupe sa idejom organizovanja. Jedan od tih sindikata je UGS Nezavisnost.
UGS Nezavisnost treba ćešće da se seti Pavluška Imširovića, jednog od osnivača UGS Nezavisnosti i prvog sekretara, a pokuša da okaje grehe Branislava Čanka iz perioda privatizacije. Ovo je trenutak za to. Takođe je trenutak za podsećanje na to da se svaki odmetnuti deo sindikata pretvorio umanjenu kopiju onog od kog se odvojio brže bolje, pa je pravljenje novih, čistijih sindikata, traćenje vremena.
Generalni štrajk najavila je United medija, dakle N1 i Nova S sa SBBom. Podsetićemo i to da je ista korporacija pre desetak godina podelila otkaze radnicima i iste sada lizinguje za manje para preko drugih firmi. Podsetimo i to da su, u danu kada su izveštavali o prelasku kompanije na potrošnju zelene energije, radnici i radnice zaposleni u ovoj korporaciji dobili otkaze u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ako znamo i to da im novinari, reporteri, snimatelji, kamermani, tehnika, montažeri rade preko granica izdržljivosti, možemo jedino da poželimo istima štrajk donet odlukom sindikata u ovoj korporaciji. Štrajk zbog uslova rada i štrajk solidarnosti dok se ne vrate otpušteni radnici i radnice na posao! Štrajk menadžmenta ne priznajemo za štrajk.
Osvrnuću se na jednu upornu skupinu - samoproklamovanih intelektualaca okupljenih u razne inicijative na nivou države. Liste potpisa gledam kao na liste pretendenata na funkcije ukoliko se desi scenario rušenja Miloševićević Vučića nekim novim, impotentnim, DOSom.
Gde su hiljade radnika koje su neodgovorno pozivani da daju krv/ uzmu slobodan dan? Na poslovima, u privatnom sektoru.
Zamislite da radnici gube bonus (minimalac je zagarantovan, ostalo je dobra volja poslodavca u vidu bonusa koji može da se izgubi iz bilo kog razloga) jer su išli da daju krv. Zamislite da gube bonus jer uzimaju slobodne dane. Zamislite da se podvlače crte ukoliko imaju previše iskorišćenih slobodnih dana i da je pitanje dana otkaza zbog toga. Zamislite da moraju da pišu obrazloženje zbog čega uzimaju godišnji odmor. Zamislite da traže pet dana godišnjeg ali direktor odluči da im je dovoljno dva jer nisu dovoljno ubedljivi zbog čega traže pet.
Ne morate da zamišljate, dovoljno je da porazgovarate sa jednim od nekoliko hiljada radnika Ling Longa. Najbolje bi bilo da nađete nekog ko je radio u nemačkom Draxlmaieru pa da kaže kako se u privatnoj kineskoj kompaniji ponavlja isti tretman koji su imali u nemačkoj automobilskoj kompaniji. Osim što tvrde da fizičko kažnjavanje radnika po hijerarhiji nije bio prisutan u nemačkoj kompaniji. Jasno je zašto nisu na ulici, kao ni radnici trgovinskih lanaca, agencijski radnici, niti drugih firmi koje su deo “politike smanjenja nezaposlenosti putem stranih investicija”. Na ulici nisu ni oni prekarni radnici poput radnika na građevini, molera, majstora. Posebno oni koji rade privatno, bez ikakvih ugovora, na crno, bez ikakvih prava osim da prežive od novaca na ruke.
Svetla tačka su delovi javnog sektora koji se sindikalizuju u ovom momentu, svesni da je sindikat jedina linija odbrane od ove i svake buduće vlasti. Bravo za njih i da pokrenu svoje kolege iz drugih ustanova na taj put. Takođe, od nezavisnih, samolebdećih sindikata u kulturi nema vajde. Prvenstveno jer nisu deo sindikata koji imaju kako tako organizovane sindikate u privatnom sektoru i delovima javnog koji imaju moć jer bi štrajkom istih bilo onemogućeno funkcionisanje sistema. Participacijom i članarinama, mogli bi da utiču na politiku sindikata i da jačaju organizovanje u drugim sektorima.
Decentralizacija i horizontalna, direktna demokratija koje toliko liberali hvale, kao da su u srodstvu sa anarhistima, upravo su glavni kameni spoticanja u svrgavanju vlasti. Decentralizacija u sindikatima je, na primer, za mene sinonim troškarenja članarina najneodgovornije moguće. Osim toga, tako se dođe do toga da dva poverenika iste sindikalne organizacije imaju dijametralno suprotne stavove i delovanja. Konfuzija dolazi upravo iz decentralizacije sindikata. Sa druge strane, centralizam bi bio dobar princip organizovanja u toliko koliko je participacija članstva na visokom nivou. Drugim rečim demokratski centralizam, što znači smenjivost poverenika i svih drugih funkcionera, dok vidimo da ovako ustrojeni decentralizivani jašu decenijama. Boljka je u tome što ne postoje demokratski uslovi donošenja odluka. To bi mogli definisati i kao neučestvovanje i nezainteresovanost onih radnika i radnica koji ne prepoznaju sindikat kao organizaciju koja zastupa njohove interese. Na izborima i glasanjima učestvuju korumpirani radnici i poverenici koji imaju svoje sitnosopstveničke interese. Stoga je na nama da kulturu organizovanja i principe demokratičnosti sprovodimo unutar organizacije.
To smo videli na primeru prosvete. Umesto da se radi na agitovanju i većom participacijom koja bi mogla da dovede do smene korumpiranog vođstva koji ne pita svoje članstvo ni o čemu, paradoksalno, istupilo se iz sindikata koji su stavili moratorijum na štrajk i pozivalo se na napuštanje istih! Gle, u isto vreme isti glas govori o borbenosti i neodustajanju od zahteva studenata!To je kontradiktorno, sledeći logiku koju je primenila u primeru sindikata, trebala je da pozove studente da masovno napuste Srbiju a ne da ruše vlast kako drugo nego organizovanjem progresivnih delova društva!
Direktna demokratija, o čijim slabostima su trebali “pateri” iste da nauče pre dvadeset godina na svojim primerima. Podvaljivanje dečijih bolesti draže, pokazaće i ovog puta da se lekcije skupo plaćaju jer idealizam uvek završava u razočarenju i time u pasivizaciji i cinizmu. Izgleda studentima “vodeće levičarske” grupe koje deluju u studentskim vodama nisu baš objasnile kako do generalnog štrajka doći. Možda je stvar u tome da “levičari” iza sebe imaju uglavnom 0 organizovanih sindikata na svojim radnim mestima ili bilo gde drugo. Možda i to da nikad nisu bili deo neke velike strukture - lako je kerovima u čoporu da dižu nogu i zapišavaju bandere, problem nastaje ako od kerova očekuješ da postave banderu.
Borbeno i optimistično, napred ka sindikalizovanju javnog i privatnog sektora! Ka generalnom štrajku!
Za ovih skoro deceniju organizovanja ne pamtim tribinu pred koju je u manje od 24 sata toliko toga pošlo po zlu: dvoje od četvoro govornika/ca je otkazalo – i to baš prosvetni radnici/e u školama, pod fizičkim i psihološkim teretom štrajka koji nedeljama unazad iznose na svojim plećima – a junački Vučićevi falangisti su na opskurnim fašističkim kanalima komunikacije najavili upad na tribinu i razbijanje zuba učesnicima. Sve mi je još teže palo jer sam sticajem okolnosti bila vrlo lično investirana u organizaciju ove tribine. Uprkos svim nepovoljnim razvojima, uspeli smo da održimo aktivnu i prilično kvalitetnu diskusiju o prirodi antirežimskog pokreta, načinima širenja štrajka, potrebama koje treba ispuniti da bi se radnička i studentska borba postavila na jače i trajnije temelje, i onome što bismo dočekali posle eventualnog generalnog štrajka.
Sve što se desilo u ta 24 časa pred tribinu meni govori o dubini ovog kritičnog trenutka u našem društvu. Pomešani su uzbuđenje, strah, frustracija, entuzijazam i nepoverenje, iscrpljenost i naizgled neiscrpna energija. Više od svega, govori o politici od koje deo pokreta još uvek naivno beži. Kada fašisti prete da razbiju tribinu o podršci štrajku u prosveti, linije ne mogu biti jasnije iscrtane. Na jednoj strani su snage koje se zalažu za studentsko-radničko jedinstvo i pobedonosan pokret predvođen generalnim štrajkom; na drugoj su snage koje žele da sačuvaju ne samo ovaj režim, nego i sistem za koji je najveća pretnja organizovana i masovna radnička borba. Prvi su jedini legitimni učesnici i saradnici u pokretu; drugi nisu i ne smeju biti dobrodošli.
Najbitniji razlog zbog kog je ova tribina bila vredna je taj što se nismo dali zastrašiti. To je ono što svaka sila političke reakcije želi: da vlada strahom i terorom, i da se ljudi ne usude da se bore za sebe i druge. Strah koči solidarnost, a izostanak solidarnosti koči pobedu. Tome ćemo i posvedočiti ako se štrajk u školama ne proširi i drugde – uzduž i popreko ne samo celog obrazovnog sektora, nego i društva. Ne smemo zaboraviti koliki su ulozi sada na kocki – a samo masa organizovanog radništva može da ih dobije. Ako radnici i radnice izgube, gubimo svi.
glavni utisak od juče - studenti građevinskog, stoje na brankovom mostu i kontrolišu broj ljudi koji stupaju na most kako bi statika ostala neporemećena a desetine hiljada ljudi bezbedno prešle most. u kakvom kontrastu to stoji sa povodom za proteste i blokade, i koliko su to dva pola razumevanja sveta suprotstavljena - i nepomiriljiva.
jučerašnja manifestacija štrajka je bila fanstastična a grad je bio blokiran i poluprazan. sve prodavnice i radnje pored kojih sam prošla, bile su sablasno prazne, sa po 1 ili 2 osobe unutra. grad je popodne pre ličio na neki praznični dan kad je prazan nego na regularan petak. uspeli smo da zaustavimo milionski grad u radni dan, samo solidarnošću! sad možemo sve.
Mnogo sam se mučio da razumem kako to u štrajk mogu da stupe poslodavci. Onda sam shvatio, poslodavci državu vide kao poslodavca. Dakle, poslodavci sebe vide kao zaposlene kod države. Onda je mom logičkom umu laknulo i rekoh, sad sve ima smisla, ipak štrajk prave zaposleni, a ne poslodavci.
Ko zna, možda če ovako izgledati novo, post-SNS lice Srbije...
Vrlo zanimljiv koncept štrajka ovih dana. Zakonska definicija kaže da štrajk organizuju zaposleni. Ovog puta, pak, štrajk će organizovati poslodavci. Mali privrednici, mahom.
Jedno pitanje za njih. Da li ste prijavili svoje zaposlene? Da li će taj dan dobiti dnevnice?
Posebno ako su vaši zaposleni studenti, budući da se štrajk odigrava u ime podrške studentima...
Став наставника математике Младена Николића који је пренела Унија синдиката просветних радника Србије, један од репрезентативних синдиката:
»СИНДИКАЛНА БОРБА ИЗ УГЛА НАСТАВНИКА
18. јануар 2025.
Поштоване колеге,
Наш синдикат је уско стручна организација која се бави интересима радника који чине синдикат. Просветни синдикат се бори за побољшање услова рада радника у просвети, није политичка организација. Као таква организација има ограничену моћ и овлашћења, оквир деловања.
Почетни синдикални захтеви из септембра су били увећање плате, смањивање администрације и потписивање новог Колективног уговора у ком би била дефинисана плата почетника у односу на просечну плату у држави. Ти захтеви су били и остали од првог до последњег дана. Изјашњавали смо се о овим предлозима гласањем, ако држава не усвоји да се почне са генералним штрајком од 20.1.
Са државом се преговарало о ова 3 захтева.
И СВА 3 предлога су усвојена, сваки детаљ који су синдикати захтевали су ИСПУЊЕНИ:
– биће потписан Колективни уговор који има императивну обавезу а у њему ће бити дефинисана плата наставника почетника која никада више неће моћи да буде мања од просечне плате,
– минимална плата наставника почетника са VII степеном ће бити просечна или већа – два пута годишње ће се вршити изједначавање са просечном платом што значи да је минимално два пута годишње могуће увећање плате без обавезе да увећање буде системски у другим привредним секторима,
– смањење администрације – договорен је наставак смањења администрације кроз то да се смањи папирологија која се ручно попуњава а да сви подаци који могу да се штампају директно из Есдневника, што ће бити велика уштеда времена. Већ су послати захтеви другим установама да припреме правну основу да се смањи та папирологија. Договорено је да Здравитас уђе у систем Есдневника, а да сви подаци буду на истим серверима као што су и подаци о оценама и другим лични подаци о ђацима и родитељима. Увид у те податке има искључиво школа и Министарство.
У првом полугодишту био је обустављен рад два дана због ових захтева, због истих захтева је два месеца био циркуларан штрајк. Поред ова два дана један дан се штрајковало-није држала настава као подршка студентима.
Да сте на месту синдикалних вођа да ли би одбили разговоре са послодавцем, да ли би одбили да потпишете договорено за шта сте се свакодневно борили 4 месеца? Оно за шта сте бирани да радите?
Прича се о тренутку када је држава пристала на захтеве.
Несрећан случај или како га год назвати, убиством, догодио се у тренутку док је нас око 10000 просветних радника било испред Владе Србије, а ту смо били на протесту, протесту за испуњење пређашњих захтева. Дигли су се студенти, народ, јесмо ли и ми, лично ми, свако од нас појединачно? А захтевамо од синдиката да настави штрајк тоталном обуставом, захтевамо ИСКЉУЧИВО писањем коментара у групама и по друштвеним мрежама.
Обуставили смо рад (радили смо али дан није био наставни) једног дана у знак подршке студентима, био је и одлазак до студената уз понету храну, ћебиће, итд. Сваког дана се даје подршка студентима кроз саопштења. Синдикат свакодневно има акције којима се исказује подршка студентима И захтевима за праведнију државу. Да ли је нерад подршка?
Колико нас је сваког петка, данас, изашло на улицу у 11:42 h да заиста искаже негодовање?
Ставите прст на чело и запитајте се хоће ли се нешто променити само писањем и нападањем оних који заиста нешто раде и боре се, труде се да буде боље.
Поред свих напада од стране власти, да ли смо сами себи синдикална опoзиција?
Шта год се уради није добро, шта би по нама било добро? А да је у складу са Статутом синдиката и мисијом и смислом синдиката. Да ли се требамо борити за политичке циљеве преко синдиката? Као синдикат јасну подршку исказујемо свима који се боре за боље сутра.
Да ли су синдикати самостално издејствовали испуњење захтева?
Поново, борба траје 4 месеца.
Да, да није било настрешице вероватно ни држава не би била спремна да потпише оно што смо захтевали. Несрећан тренутак је допринео томе. Али, да ли би било озбиљно и одговорно имати захтеве 4 месеца а онда када држава пристане одлучити да одустајемо од захтева?!
И да се промени власт, када би захтевано било испуњено? Можда, али само МОЖДА за 2-3 године, када прођу избори и било која власт да је ако нађе новца, кога нема.
Подршка синдиката студентским захтевима остаје и даље. Синдикат се бори за побољшање услова рада својих чланова. Штрајк је само замрзнут, иако је дискутабилно колико нас се изјаснило за тоталну обуставу.
А тек подршка студентима са наше стране, наша лична подршка, подршка сваког појединца је дискутабилна. Подршка ли је у виду писања коментара из топле фотеље?!
Организован је био превоз до Ниша, тек се један или два наставника јавило из сваке школе да оде до Ниша и лично искаже подршку, конкретно И недвосмислено. Једва се састајемо на састанцима, а тек када је гласање о битним питањима је проблем. И да прошетамо по граду па нас изађе 15-ак, увек нас истих.
Зато писање по групама је изношење мишљења које не прате чињенице!
И даље сам веома разочаран, нама самима, нашом инертношћу и незаинтересованошћу да свој проблем решимо делањем, нисам незаинтересован вођама синдиката, они су се борили и изборили за оно што су захтеви од 1. септембра!!!
Питање за све оне који нападају просветне раднике, да ли су САМО просветни радници криви за стање у друштву?
Требају ли се само просветни радници нападати?
Док за то време ниједна друштвена групација и професија, или баш ретко која – набројати се може на прстима руке, ни декларативно није исказала подршку студентима: лекари, медицински радници, судије, адвокати, радници у државним службама, радници у фабрикама, итд. Последњег дана се поједине професије оглашавају, обустављају рад на један дан, а већ најављују сутра нормалан дан.
Просветни радници већ нису држали наставу у знак протеста-подршке студентима. А сада се од истих тих просветних радника тражи да не раде уопште!
Просветни радници су у штрајку и протестима били 4 месеца, САМИ, БЕЗ ПОДРШКЕ других професија и групација. И своје захтеве су испунили. Синдикат је испунио своју синдикалну мисију, притисак на државу је резултирао испуњењем захтева. За друге, више циљеве појединаца, који нису у надлежности синдиката, сваки колектив се треба борити ван синдиката или кроз ново удруживање.
Остаје јасна подршка студентима да истрају у напорима за праведније друштво!
Младен Николић, наставник математике«
Znate li ko su kompradori? Kompradori su političari koji globalnim firmama sređuju poslove na lokalu. Govore da su predstavnici naroda iako rade na štetu naroda (koji im daje glasove) a u korist globalnog kapitala (koji im daje bogatstvo). Svoje matične zemlje kompradori tako pretvaraju u servis za imperijalni kapital, u buvlju pijacu ruda, voda i jeftine radne snage. Vladajuće klase Latinske Amerike, Afrike, Azije – to su redom kompradori. Bila je to i kineska mandarinska klika sve do komunističke revolucije. To je postala i ruska KGB oligarhija nakon što je izdala Sovjetski savez, kao i, naravno, sve postjugoslovenske nacionalne buržoazije nakon što su trampile veru za večeru, privatizovale privredu a na svoje dvorce okačile nacionalne zastave. Pa se sad klanjamo engleskom Rio Tintu a proterujemo hrvatske kustoskinje i umetnice – šta je to nego veleizdajnički nacionalizam.
Kako prepoznati kompradore? Kad je bila pandemija, kad je dnevno umiralo 100-200 ljudi, na istoj strani našli se cela srpska vladajuća klasa: vlast, opozicija, crkva, krupni kapital i strani ambasadori. Svi su bili protiv ozbiljnih epidemioloških mera, jer su nepopularne, štete biznisu, a potrošači su navikli da troše, kako sad da ih sputaš. U ljudskopravaškom rečniku liberalne demokratije, potrošačke zombi-adikcije vode se kao »građanske slobode«. Čak i ono malo epidemioloških mera što se pokušalo (uz pomoć kineskih naučnika, koji su uz sve probleme na pandemiju odgovorili kompetentnije nego bilo ko na Zapadu) odmah je dočekano na nož, i to pre svega od prvaka liberalne i (malo)građanske opozicije koja je vrištala o građanskim slobodama i evropskim vrednostima dok je dnevno umiralo 100-200 ljudi. To su ljudska prava u kapitalizmu: pravo da bezumno trošiš ali ne i pravo da ti prežive roditelji.
A kad je Srbija nekim čudom uspela da nabavi vakcine, i zapadne i ruske i kineske – i to na zimu, dok je Evropska unija morala da čeka leto da se SAD, Britanija i Izrael smiluju i udele im Fajzera kao milostinju – Dragan Đilas je odmah uznemireno poručio da »Srbije neće kineske vakcije«, hoće isključivo prozapadne NATO vakcine, dok je Marinika Tepić progovorila o potrebi da se zdravstvo restrukturira – što je, naravno, liberalni sleng za privatizaciju zdravstva. Ne pamtim da su vlast ikada napali kao tada. Nije dosta što smo privatizovali sve fabrike, deponije, saobraćajna preduzeća, čak i državnu lutriju, nego moramo da još jednom kleknemo pred MMF-om i privatizujemo zdravstvo, i to u vreme pandemije dok dnevno umire 100-200 ljudi. To je zločin na razini etničkog čišćenja, samo što je ovo i klasno čišćenje. Dok sam živ ja to neću da zaboravim.
Poslednji put kad sam proverio višak mortaliteta je u Srbiji tokom pandemije bio preko 70.000 ljudi. Srbija je izgubila 70.000 stanovnika, ljude koji su umrli ili od virusa ili zbog toga što nisu mogli da dobiju odgovarajuću negu jer je zdravstvo bilo preopterećeno. A narod kao narod, sluđen opštim spinovanjem i gaslajtingom, znao je da ga vlast laže ali i da je opozicija smeće, i prepustio se teorijama zavere. Ljudi su masovno verovali da vlast namerno povećava broj umrlih, dok je vlast u stvari snižavala broj umrlih. Narodna intuicija bila je na mestu, ali je artikulacija bila pogrešna. Zato što se ne razumeju strukturni uzroci. Zato što kompradorska situacija uništava istinsko obrazovanje a neguje priučenu radnu snagu, poslovnu alavost, rentijerski grč i potrošačke hirove.
I, šta sad? Podržimo studente, naravno, podržimo generalni štrajk, ali sedimo i obrazujmo se, makar mi koji imamo vremena da ovo čitamo i o ovome diskutujemo. Nemojmo se brukati kao Marina Abramović, najuspešnija umetnica u srpskoj istoriji, koja je povodom svoje velike retrospektive u Beogradu izjavila kako »samo podizanje svesti može sprečiti ratove« i kako smo predugo pokušavali da promenimo sistem a u stvari treba da menjamo ljude. Jebi ga, Marina. Ipak treba da menjamo i sistem.
Nešto, evo, moram da vam priznam - od juče ne mogu da prestanem da gledam ove klipove
Nemanja Šarović . Uz studente i đake, odavno neko nije tako maštovito i inteligentno, sve uz osmeh, demontirao kriminalni režim. To, uostalom, tvrdi njegovo članstvo, takozvana pristojna Srbija. Šarović mu je juče u potpunosti preoteo šou. Ovakve "akcije" demontaži režima doprinose više od svih "saopštenja" i skupštinskih kliberenja bezidejne i neduhovite "opozicije". Uz ono presretanje gubernatora Hila na ivici sam da mu oprostim radikalsku prošlost.
