Zid lične prirode i potisnut jesenji pejzaž

"Zid licne prirode i potisnut jesenji pejzaz" je predstava o međuljudskim odnosima, o lavirintu naših otvorenih, prikrivenih i potisnutih emocija i nagona. Definisanje sebe kao individue u kontekstu pripadnosti grupi - neizbežnom socijalnom okruženju, jedan je od esencijalnih problema s kojim se suočavamo. Zid, ili bolje receno zidovi, koje naizmenično gradimo i rušimo čitavog života, odvajaju nas, ali i štite kako od drugih tako i od nas samih. Oni nas izoluju od mutnih pejzaža naše podsvesti u kojima se krije zaostavština iz detinjstva - neiscrpnog izvora višeznačne simbolike i neizbežnih frustracija zbog izgubljene slobode..." (Marija Krtolica)

Režija: Marija Krtolica
Muzika: Arvo Part, Martinu, Vivaldi, Bach i Phillip Glass
Koreograf: Marija Krtolica
Igrači: Dragana Martinović, Jelena Milanović, Tamara Milanov, Olja Rakić, Jelena Kostić, Isidora Stanišić, Mirko Stojković i Marija Krtolica
Kostimograf: Jelena Nikolić
Scenograf: Igor Vasiljev
Autor plakata: Zlatan Gruborović

Za drugi nastup pred beogradskom publikom mladi koreograf Marija Krtolica odabrala je sopstvenu koreodramu u tri dela, Zid licne prirode i potisnut jesenji pejzaž koju je izvela sa malim ansablom u sjajnom kamernom prostoru obnovljene sale starog Bioskopa REX na Dorćolu...
Njena predstava je pokretom sugerisala i izražavala pokušaje ličnosti da sebe definiše kao jedinku u svakodnevnom socijalnom okruženju, pri čemu dolazi do "Kratkotrajnih potresa" (I deo) u kojima se suprotstavlja zidovima oko sebe i u sebi ("Slika sa zida" = II deo), da bi se zaštitila od nejasnih pejzaža davnih sećanja na neprilagođene jesenje krajolike iz podsvesti, koji doprinose da se sopstvena slika vidi u tamnim bojama. Tek "Svitanje vidjeno kroz mutno prozorsko staklo" (III deo) donosi svojom višeznačnom simbolikom nešto blagog optimizma u odnosu na međusobnu komunikaciju ljudi koji cas otkrivaju, a čas potiskuju svoje nagone i emocije.

To sve je Marija Krtolica prikazala tečnim, spontanim i prirodnim igračkim jezikom, koji je bio i maštovit i raznovrstan. Radnja predstave se odvijala na dva nivoa: na maloj, uzdignutoj pozornici poput eha igračkih zbivanja na podu 'bioskopskog' gledališta koji je bio centralno mesto za razvijanje Krtolicinih plesnih vizija. Uglavnom umerena muzička tempa sugerisala su razvojnost pokreta, čak i onda kada su se igračka tela, izražavajući beznađe naizmeničnog građenja i rušenja zidova u sebi i prema drugima sudarala sa materijom. U razvijanju plesnih pokreta, koji bi trebalo da svojom fizičkom ekstenzijom izraze misaonost i "estetsku manipulaciju" sadržaja koreodrame, Marija Krtolica se opredelila za igru blizu tla i na tlu daleko više no za skokove i okrete, kojih je bilo zaista malo. Takvo opredeljenje imalo je puno opravdanje, jer se na taj način izbegla svaka isprazna efektnost. Igrom na tlu se upečatljivo izražavala određena nemoć jedinke da se zakloni "zidom lične prirode" od svega onog što je, možda, potisnuto u podsvest svačijeg "jesenjeg" pejzaža.

Jasno definisane zahteve svoje postavke koja je imala i mnogo humanih i emocionalnih akcenata, Krtolica je ostvarila čistim, u mnogome autorskim stilom, u kojem su se, razume se, na trenutke mogli uočiti uticaji najboljih savremenih američkih koreografa. Zahvaljujuci predanim igračicama i igraču njene ideje su jasno interpretirane. Privržene saradnice Krtolice bile su dve odlične igračice. Besprekorno školovana, duboko izražajna, dramska balerina Isidora Stanišić (zar zaista beogradskom baletu nisu potrebne tako izražajne umetnice?) i plemenita, tanano emocionalna, ustreptala u igri lepih linija Olja Rakić. Ostali izvođaci: Dragana Martinović, Jelena Kostić, Tamara Milanov i Mirko Stojkovicćsu svoje, nesto skromnije plesne zadatke, korektno i disciplinovano ostvarili.
Milica Zajcev (Nasa Borba, 25. januar l996.)

Sponzori: Soroš fondacija i UNESCO (Savet za igru)