U intervjuu za Danas govori o pravima radnica i radnika u ovdašnjem sistemu, studentskoj pobuni, delovanju ostalih društvenih grupa, poput opozicionih stranaka, prirodi režima koji navedeno određuje, nacionalizmu, kao i sopstvenim javnim istupima, koji su izazvali nesumnjivo veliku pažnju posmatrača prilika.

* Kako u diktaturi, umajući u vidu da značajan deo domaće i međunarodne javnosti upravo tako opisuje društvenu situaciju u Srbiji, potom nametnutim nacionalnim temama, o navodnoj ugroženosti, na pravi način govoriti o pravima radnika i ukazati na probleme?

– Kada bismo se barem malo bavili istorijom radničkih, anarhističkih i drugih progresivnih pokreta, shvatili bismo da problemi sa kojim se suočavamo danas nisu mnogo drugačiji nego pre više od sto godina; da postoji razlog zašto su u predvečerje Prvog svetskog rata, Roza Luksemburg i Dimitrije Tucović, svako u svojoj zemlji biti protiv dalje militarizacije i rata. Možda bi bilo važno znati da je Tucović nacionalni ponos utoliko što je bio među retkim tadašnjim komunistima koji su bili protiv rata, podsećajući da kapitalista u rat šalje ragu, a sirotinjska majka sina jedinca.

Da ne dužim, iako bih možda volela da svi zajedno više dužimo o ovome – vraćajmo se iznova klasicima. Znam da postoji trend potpunog odbijanja da se čita, gleda, sluša sadržaj sa kojim ne rezonujemo u potpunosti, ali čitajmo uprkos tome. Istorijski trenutak u kom se nalazimo, i lokalno i globalno, nije jedinstven i možemo da crpimo inspiraciju iz svega rečenog, napisanog, urađenog. Tako ćemo možda razumeti da naši neprijatelji nisu naše regionalne komšije ili dostavljači iz Afrike ili Zapadne Azije, ali jesu političari koji podstiču saradnju i naoružanje Izraela koji aktivno vrši genocid poslednje dve i po godine.

„Institucije ne mogu da zakažu ako ne postoje“

*Kako biste ocenili situaciju i prilike u kojoj građanke i građani, većina njih, danas obavlja svoje poslove? Režimski glasovi neretko ističu svoja postignuća o tome kako su poboljšali ekonomsku situaciju i kako su poboljšali prava radnika.

– Ja sam iz radničke porodice, i to tako da je moja mama tekstilna radnica što je istorijski najeksploatisanija industrijska grana. Srpska napredna stranka na vlast je došla kada sam upisivala srednju školu, 2012. godine, i rekla bih da je odlazeća vlast u trenutku kad ja pišem svoj doktorat. To je gotovo polovina mog života i naglašavam to baš zato što verujem da je prošlo sasvim dovoljno vremena, ličnih i društvenih faza da mogu da dam sebi za pravo da ocenim šta ova vlast znači za radni narod Srbije. Za to vreme moja majka je radila za ,,minimalac”, onda kad su joj ga uopšte isplaćivali, menjala firme jer su vlasnici naprasno donosili odluke da ih zatvore često dugujući svojim radnicima nekoliko plata, preživljavala maltretiranje, pretnje jer na svom malom Fejsbuk profilu piše protiv predsednika.

Naravno, mnoge od ovih stvari jesu simptom kapitalističkog sistema, ne nužno samo ove vlasti, ali ova vlast jeste dovela do vrhunca propadanja radničke klase, eroziju stečenih prava i tekovina iz socijalističkog sistema. Politički predstavnici su uspeli da se postave kao kompradorska elita koja se ,,ušemljuje” sa stranim kapitalom prodajući prirodne resurse i ljudski kapital, dok istovremeno uspostavljaju klijentelistički sistem kod kuće u kom taj isti često bedni posao zavisi od slepe podrške vladajućoj stranci i bezgraničnog poniženja u tome.

Ceo intervju koji je uradila Snežana Čongradin možete pročitati na sajtu danas.rs