Srbija je ponovo šampion u privlačenju stranih direktnih investicija”, poručio je na svom Instagram profilu predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Sudeći prema njegovim rečima, u Srbiju je, zaključno sa oktobrom ove godine, uloženo 3,14 milijardi evra. “Ovo znači bolju ekonomiju, siguran napredak, ali i veće plate, penzije”, rekao je Vučić i zaključio – “hvala i čestitam”.

Na čemu tačno, trebalo bi da se zapita svaki građanin i svaka građanka Srbije. Na budžetskim sredstvima koja prelivamo kompanijama kako bi došle u Srbiju i izrabljivale nas za minimalac koji ne pokriva ni najosnovnije troškove života? Bez sumnje, Srbija privlači najviše stranih investicija u regionu takozvanog Zapadnog Balkana. Možda to i ne treba previše da čudi imajući u vidu da je u pitanju najveća zemlja, sa najvećim BDP-om u regionu. Ipak, ako se region sagleda malo šire, Srbija privlači daleko manje investicija nego što to čine, primera radi, Rumunija ili Mađarska. Ono što je mnogo bitnije jeste odgonetnuti šta je to što se krije iza poprilično uopštenog termina “investicija”.

Industrija koja dolazi u Srbiju uglavnom potražuje niskokvalifikovanu ili čak nekvalifikovanu radnu snagu. Zarade se kreću oko zakonski garantovanog minimalca. Tu nema novih tehnologija koje mogu unaprediti privredu. Mahom je u pitanju proizvodnja komponenti za automobilski sektor. Često su u pitanju prljave industrije koje ugrožavaju životnu sredinu – jedno od retkih polja u koje se predsednik Srbije, prema svojim rečima, nedovoljno razume. Koliko privlačenje ovakvih investicija košta? U prospektu “Zašto investirati u Srbiju?” Razvojna agencija Srbije navodi čitav niz povoljnosti: kvalitetna radna snaga, konkurentni operativni troškovi, bezcarinski pristup tržištu od 1,3 milijarde potrošača, politička i ekonomska stabilnost, finansijske povoljnosti i podsticaji, optimalna geografska lokacija.

Darovi investitorima

U praksi to znači da Srbija, baš kao u onoj reklami na CNN-u od pre nekoliko godina, i dalje stranim investitorima nudi visokokvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu. Ispostavlja se da je investitorima bitnije to što je jeftina, nego to što je visokokvalifikovana. Kao komparativna prednost navodi se da Srbija ima niže bruto zarade od Rumunije, Slovačke, Mađarske, Poljske ili Češke. Zakonski regulisana minimalna zarada, u stvari, predstavlja i najveću povoljnost za strane kompanije. Ona je nedovoljna da pokrije najosnovnije egzistencijalne i socijalne potrebe zaposlenih i njihovih porodica, iako Zakon o radu kaže da bi minimalac morao da namiri ove troškove. U Srbiji oko 20% radnika i radnica prima platu koja je u nivou minimalne. Sa druge strane, ovakve zarade su više nego povoljne za izvlačenje visokih profita. U odnosu na EU prosek, niske zarade u Srbiji omogućavaju kompanijama gotovo 80% uštede, navodi u svojoj brošuri Razvojna agencija Srbije.

Ne samo to. Srbija ima i nižu stopu poreza na korporativnu dobit. Ako ste mislili da je tu kraj povoljnostima – prevarili ste se. Ukoliko firma zaposli više od 100 radnika i radnica i uloži više od 8,5 miliona evra, oslobađa se plaćanja poreza na korporativnu dobit u periodu od deset godina od trenutka kada počne da ostvaruje profit. Srbija nudi i jeftinu struju i vodu. Tu je i 15 zona slobodne trgovine u kojima su kompanije oslobođene plaćanja poreza na dodatu vrednost na energente, transport, građevinski materijal i gorivo. U ovim zonama strani investitori ne plaćaju ni carine na sirovine, opremu i građevinski materijal. Lista “podsticaja” se ovde ne završava. Lokalne sampouprave nude zemljište po ceni nižoj od tržišne, što se nekada pretvori i u besplatno predavanje zemlje u vlasništvo privatnim firmama.

Naravno, tu je i direktno plaćanje kompanijama da dođu u Srbiju, koje se popularno naziva – subvencija. Jedna od najvećih investicija, Fijat, praktično da više i ne radi. Ipak, u ovu kompaniju je od 2008. do 2020. godine uliveno gotovo pola milijarde evra budžetskog novca, a ulivanje je nastavljeno i tokom 2021. godine. Ako se posmatra vrhunac ove fabrike, kada je u njoj radilo 3.400 ljudi, dobijamo podatak da je svako radno mesto plaćeno sa 150.000 evra. Mišlen je za zapošljavanje 500 ljudi dobio subvenciju u visini od 30 miliona evra, ili oko 60.000 po zaposlenom. Ukupna vrednost Mišlen investicije bila je 200 miliona evra. Kompanija Rauh je za zapošljavanje 30 ljudi dobila subvenciju u visini od 2,2 miliona evra, uz obavezu da zaposlenima isplaćuje minimalnu zaradu uvećanu za 20%. Italijanski Geoks povukao se nedavno iz Srbije, nekoliko godina po isteku ugovora na osnovu kojeg je dobio 11,25 miliona evra ili 9.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Poslednji od primera ovakvih investicija je kineska kompanija Linglong koja se bavi proizvodnjom automobilskih guma. Ova kompanija u Zrenjaninu gradi fabriku koja je najavljivana kao jedno od najvećih stranih ulaganja u Srbiju. Vredost projekta je oko 800 miliona evra. Srbija je, pak, ovoj kompaniji obezbedila subvencije u visini od 76 miliona evra. Kada se u to uračuna i poklonjeno zemljište vredno 7,6 miliona evra, dolazimo do podatka da je država pokrila više od 10% vrednosti investicije. Procenjeni godišnji prihodi Linglonga kreću se u visini od oko 2,5 milijarde evra. Poređenja radi, ukupan BDP Srbije, dakle, vrednost svega proizvedenog u ovoj zemlji, dobacuje tek do 50 milijardi evra.

Ako se ispostave tačnim optimistične procene da će ova fabrika u Zrenjaninu zaposliti 1.500 radnika i radnica, ispostavlja se da Srbija plaća jedno radno mesto više od 50.000 evra. I pored toga, na izgradnji samog postrojenja ne rade radnici iz Srbije, već radnici iz Kine i Vijetnama. Ovi radnici rade i žive u krajnje nehumanim uslovima. Kretanje im je zabranjeno, a pasoši oduzeti. Nakon što su mediji i organizacije civilnog društva javnosti otkrili šta se trenutno dešava u Linglongu, vlast je brže-bolje potrčala da nas ubeđuje da je tamo zapravo sve sasvim u redu. Premijerka Ana Brnabić je naglasila da “svi koji posluju u Srbiji moraju da posluju u skladu sa našim zakonima, uključujući i Zakon o radu”. “Ono što nije u redu, mogu da uverim sve građane da će Vlada i nadležne službe reagovati”, dodala je ona.

Sve na doboš

Ko se danas seća štrajka radnica i radnika Fijata iz 2017. godine… Tada je premijerka izjavila da sindikati treba da obustave štrajk jer “Fijat ne razgovara sa radnicima dok traje štrajk!”. Ana Brnabić nije znala ili nije želela da zna da Zakon o štrajku nedvosmisleno kaže da poslodavac mora da pregovara u pokušaju da se sporazumno reše nastali sporovi. To je slika i prilika položaja radnika i radnica u Srbiji. Oni su dati u bescenje, bez gotovo ikakvih prava. Čak i ona koja imaju kompanije lako zaobilaze ili krše pod budnim okom nadležnih insitucija.

Brutalno kršenje radnih prava i eksploatacija radnika i radnica u Srbiji je postalo standard. Ovog leta je do javnosti došao slučaj kompanije Aptiv Contract Services d.o.o. koja posluje u Leskovcu, a koja je svoje zaposlene primoravala da potpisuju izjavu kojom se odriču prava na ograničeno radno vreme. Izjava koja je ponuđena radnicima na potpisivanje kaže da zaposleni “dobrovoljno” žele da budu radno angažovani na svom radnom mestu po 12 sati dnevno u periodu dužem od mesec dana. Nekoliko dana kasnije, leskovački ortoped Aleksandar Rangelov objavio je tekst u kojem je govorio o “sindromu Aptiv”. Naime, njemu su se javljali pacijenti, zaposleni u ovoj fabrici, koji su imali slične simptome – boluju od upale tetiva, lumbaga, išijasa, premora i depresije. To je praktični rezultat jedne direktne strane investicije koja je od države dobila barem 15 miliona evra subvencija.

Ako ste se do sada zapitali kako se sve ovo isplati državi, pa sve računajući i opterećenje sistema zdravstva koje mora da sanira posledice koje na ljude ostavlja rad u fabrikama stranih investitora, moramo reći da ova priča ovde ne staje. Dodatan problem predstavljaju i niske rudne rente koje u Srbiji iznose od 3 do 7%. Mada, ni to nije garantovan procenat, već se bilateralnim dogovorom sa kompanijom i on može umanjiti, kao što je to učinjeno sa Gaspromom koji umesto 7% plaća tek 3%. Ovo je važno ako imamo na umu da se u Srbiji planira otvaranje brojnih rudnika, od čega je najveći projekat Rio Tinto. Koliko je ovde niska rudna renta može se videti i ako uporedimo naše procente sa procentima drugih zemalja. U medijima smo mogli da čitamo da je rudna renta za naftu i gas u Hrvatskoj 10%, u Sloveniji 18%, Rumuniji 12%, Rusiji 22%. U mnogim, bogatijim zemljama, rudna renta ide i do 30%.

Naša država je tako na doboš stavila, ne samo svoje stanovništvo, već i svoja prirodna bogatstva, a onda i zdravlje ljudi koje će biti dodatno narušeno usled svih planiranih projekata. Katastrofalna socijalna situacija navodi ljude da masovno odlaze iz zemlje. Odgovor naših vlasti ne ide u pravcu poboljšanja uslova života i rada. Ne, odgovor je uvoz jeftine radne snage jer, ponavljaju nam to u nedogled, “nema ko da radi”. Odgovor se očituje i u vidu pritiska na žene da moraju više da rađaju. Ima li većeg cinizma? Ti ljudi, koji su za sebe i svoje porodice obezbedili basnoslavna bogatstva, nama govore da treba da radimo za bedne zarade i rađamo decu jer nema ko da radi. Postoji li bolji pokazatelj izlizane kapitalističke mantre koja kaže da smo sami krivi za svoj položaj iako su sve prilike usmerene protiv nas?