Za Borisa Budena, filozofa, teoretičara kulture, publicistu, intelektualca bez nacionalne odrednice, već dugo žitelja Berlina, važi da „daje intervjue koji su aktuelni decenijama“, a da njegove reči čitaoca/slušaoca „čine pametnijim“. Za Radar Buden sa kritičke distance sagledava ovdašnja trenutna zbivanja, ne ostajući dužan ni zapadnim politikama. Za pitanja o eskalaciji ratova i rastućoj tenziji između vodećih svetskih sila, (ne)mogućnosti revolucionarne imaginacije u svetu pred kolapsom…, biće otvoren 18. decembra, nakon što u okviru Filozofskog teatra, u Bitef teatru, otvori temu Tranzicija ka ničemu.

Šta je trenutno najvidljivije u Srbiji ako se posmatra iz Berlina? Protesti studenata, đaka, seljaka, advokata.., ili onaj na koga su ti protesti usmereni?

Ništa nije vidljivo u Srbiji iz perspektive Berlina, samo litij, naravno. A što se tiče studentskih i ostalih protesta, problem je u ekonomiji zapadne pozornosti koja je već odavno u ratnom stanju. Sve što se politički zbiva na istoku Evrope, a sve više i na zapadu, svodi se na jednostavnu binarnu logiku: ili si za Rusiju i Putina ili za Zapad, Evropsku uniju i NATO. Ništa drugo se više ne vidi, ni društvena stvarnost, ekonomska kriza, problemi deindustrijalizacije, depopulacije, kulturne dekadencije, a prije svega odnosi vlasništva, izrabljivanje ljudi, rasulo zastarjele infrastrukture, oligarhijske odnosno kompradorske političke elite, potpuno otuđene od svojih elektorata, napokon, potpuni gubitak suverenosti, ekonomske, nacionalne, društvene.

To dakako ne znači da ljudi koji protestiraju u Srbiji ne mogu privući pozornost zapadnih medija, usprkos njihovom fokusu na rat u Ukrajini i „regime change“ u Siriji – masakr u Gazi je ionako izvan tog fokusa. Neka podignu zastave EU, SAD, NATO-a i Ukrajine. Nek im glasnogovornice, na super engleskom, poruče da su to „pro-democracy“, „pro-western“ i „pro-Europe“ protesti, dakle „anti-Putin i anti-Russia“ i odmah će doći i Si-En-En i Bi-Bi-Si, a bit će i para za demokratsko civilno društvo, ako ni za šta drugo, barem za contemporary art.

Karakteristika trenutnog bunta mladih jeste njihova želja da ostanu u nekoj boljoj Srbiji. Šta njih razlikuje od onih koji bi da što pre pobegnu u neku od zemalja EU?

Mislim da je riječ o tektonskom pomaku u svijesti tih mladih ljudi. Tranzicijski ideološki balon se ispuhao. Vrijeme u kojem je važilo – kojegod da je pitanje, odgovor je „zapad“ ili „Evropa“ – definitivno je prošlo. Pa njima se već preko 20 godina, dakle čitav njihov život, utuvljuje u glavu da je Evropa super, ali da oni nisu dovoljno dobri za nju, da moraju položiti još jedan ispit iz demokracije, pa još jedan iz pravne države, pa još jedan iz civilnog društva, pa još jedan iz poduzetničke ingenioznosti, pa tako unedogled. Od njih se traži da entuzijastički sudjeluju u ritualnom samopljuvanju, da svakoga dana sami sebe podsjećaju na svoj civilizacijski manjak, na to da su endemski korumpirani, da im je kršenje pravila i zakona u balkanskoj krvi, da ili neće ili ne znaju radit, ili ako znaju i hoće, da ne znaju upravljati plodovima svoga rada, da lažu, kradu i mrze preko svake evropske, dakle civilizacijske mjere. Oni Evropi ne valjaju kao sugrađani, ali su joj dovoljno dobri za kopanje litija.

S druge strane ni ta Evropa nije što je bila. Jedinu stabilnu vladu među vodećim zemljama EU ima postfašistička Italija Đorđe Meloni. Rasistička, antimigrantska desnica preuzima vodeću ulogu u evropskim parlamentima, ako ne izravno, onda kroz politički centar koji sve više posvaja njezine ideološke stavove i političke programe. Glavna meta su joj imigranti, pa i onda kada su, kako se to kaže, bijeli i kulturno odnosno konfesionalno kompatibilni.

Povrh toga, kriza je ušla u samo središte ekonomske moći Unije. Njemačku je zahvatila deindustrijalizacija, jer je tehnološki fatalno zaostala za Kinom. Neoliberalno obećanje onog plimnog vala ekonomskog rasta koji će prije ili kasnije podići sve, pokazao se iluzijom. Čitava Unija, a naročito njezin istok, uključujući periferno susjedstvo kao što je Srbija, srlja u demografsku katastrofu. Naposljetku, Evropa odnosno Zapad, nisu više nikakav moralni uzor. Dok s jedne strane navodno brane međunarodno pravo, teritorijalni integritet i postojeće granice u Evropi, oni istodobno provode ili podržavaju ilegalne vojne intervencije, okupaciju stranih teritorija, njihovu aneksiju, aktivno prekrajaju granice i politički i vojno podržavaju stravične masakre civila, čak možda genocid.

Najgore od svega, Zapad odnosno Evropa, uništava samu mogućnost međunarodne pravde, inzistirajući na nekažnjivosti svojih političara i oficira, bez obzira na zločine koje ovi čine odnosno podržavaju. Evropa, odnosno Zapad, danas je u normativnom smislu mrtva.

Što se naših studenata tiče, šta oni mogu da izgube, a šta da dobiju od aktuelnih protesta?

To bih pitanje prepustio tzv. političkim komentatorima koji su eksperti za dnevnopolitički trač i koji znaju precizno, kao na apotekarskoj vagi, izmjeriti takve dobitke i gubitke. Ja bih, naprotiv, rekao samo ovo: ljudi koji danas u Srbiji protestiraju, na prvom mjestu studenti, već su izgubili ako vjeruju da se problem zbog kojeg su izašli na ulice zove Aleksandar Vučić i da će njegovim uklanjanjem sa scene taj problem biti riješen. U tu zamku totalne personalizacije političkog i društvenog života već su jednom upali s Miloševićem.

A kad je riječ o mogućem dobitku, on se sastoji u svijesti da se ovi protesti danas suočavaju s nečim što je u postojećem sistemu nepopravljivo, dakle u svijesti da su suočeni ne s ovim ili onim korumpiranim političarom, kriminalcem, manipulatorom, nego s intrinzičnim ideološkim limitom političkog sistema u kojem žive, s realnim granicama njegovog epohalnog horizonta. Ili, riječima popularne pjesme, oni su danas dotakli dno sistema parlamentarne demokracije u uvjetima jedne kvazisuverene nacionalne države na semiperiferiji globalnog kapitalizma...

...

Intervju vodila: Dragana Nikoletić

Ceo intervju možete pročitati na https://radar.nova.rs/drustvo/boris-buden-intervju-radar-tektonski-pomak/