Empatija je važan sastojak dobrog novinara ili novinarke. Upravo ta želja i umeće da se razume pozicija drugog, česta je prednost novinarki. Isto je i kada je reč o profesionalnoj solidarnosti. I naravno, kada je reč o ranjivosti. Novinarke su, upravo zbog ovoga o čemu govorim, češća meta uznemiravanja, vređanja, pretnji, omalovažavanja, mobinga, ignorisanja, ugrožavanja bezbednosti i privatnosti. Sve što im se dešava, najčešće je duboko uronjeno u seksizam sa patološkim elementima, i to u kontinuitetu koji ne prestaje što je posledica iskvarenih temelja na kojima je uspostavljeno društvo.  

Novinarke su ugroženije ne samo zbog toga što ih je više u profesiji, već i zbog njihovog profesionalizma, upornosti, posvećenosti svom zanatu, etici i izraženoj želji da se zaštite oni koji su najranjiviji, slabiji, proganjani. Iako su više napadane, u statistikama to nije toliko vidljijvo, jer su do sada manje prijavljivale slučajeve uznemiravanja, pritiske, vređanje, pretnje i evidentno ugrožavanje njihove bezbednosti. „Pusti budalu“ – postala je uzrečica koju pominje koleginica usled nepoverenje u institucije. Da ne govorimo o sudskim procesima koji ako se dese, beskrajno traju uz trošenje novca, vremena i zdravlja. 

Praktično, svako ko uđe u neophodan proces prijavljivanja i procesuiranja, doživljava određeni oblik sekundarne viktimizacije, slične onoj koju javno prolaze glumice koje su prijavile nasilnika. I sâm se često suočavam sa neosetljivošću sistema, posebno kada je reč o nedostatku elementarne empatije prema povređenim i ugroženim novinarkama. 

Nedeljama mi je pred očima fotografija Miroslava Jankovića iz OEBS-a koja je obeležila sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara u Novom Sadu koji je održan nakon erupcije nasilja prema novinarkama i novinarima u Novom Sadu, Inđiji i Staroj Pazovi. Fotografija je snimljena dok novinarka Verica Marinčić sa portala IN Medija iz Inđije, govori o torturi kojoj je izložena nakon brojnih pretnji i ataka pošto je pred očima nacionalne javnosti fizički izgurana iz zgrade opštine Inđija. Bilo je to potpuno neopravdano, nezakonito, nedopustivo ponižavanje radi ponižavanja novinarke, žene, predstavnice javnosti koja nijednim svojim gestom nije dala povoda za diskriminaciju i nasilje kojima je bila izložena, za nedopustivo stavljanje ruku na njeno telo, nasilje guranjem tela radnika obezbeđenja o telo novinarke, neobaziranje na molbe koleginice koja je snimala ceo mučan događaj. 

Šikaniranje Verice Marinčić je sveobuhvatno. Uhvaćeni trenutak sa fotografije je priča o tome kako je ceo njen život prerastao u izloženost nasilju i ponižavanju, uključujući i skrnavljenje spomenika njene pokojne majke. 

„Najgore mi je što nas teraju da postanemo kao oni, da uzvratimo nasiljem, zaštitite nas da to ne postanemo“.

Pored Verice, na fotografiji je takođe sa suzama u očima i novinarka Gordana Momčilović Ilić iz Stare Pazove, koja je izveštavajući o bespravnoj gradnji u parku, doživela direktnu pretnju smrću. Izloženost pretnjama najčešće potpuno menja život ugroženih novinarki i novinara. Gordana mesecima ne može da viđa i da se druži sa unukom, upravo da time na neki način ne bi i njega ugrozila. Toliko je intimnih teških priča o kojima se javno retko govori, a koje svakodnevno izjedaju sve one koji su na različite načine napadani. Porodice su često čak i više izložene od novinarke ili novinara, a ono što doživljavamo, svako od nas teže podnosi nego i fizičke napade na nas same. 

Ceo tekst Verana Matića možete pročitati na sajtu Javni servis